Zadnjih dana mi često padne na pamet priča koju sam negdje čuo, ona kada nekog pametnog pitaju šta bi se desilo kada bi nestalo struje, interneta i sličnog, a ovaj odgovori da bi ljudi kukali mjesec do dva i onda se navikli. I sve mi se čini da taj proces navikavanja teče. Toliko da se par ljudi na društvenim mrežama pozdravilo sa „ostani kući“. Sve to na stranu, kada ne mogu da nađem neku optimističnu anegdotu o čovjekovom odvikavanju.
Izađem prije par dana iz izolacije da platim račune i, nakon manje od petnaest minuta, poželim da se vratim kući. Možda ja postajem u izolaciji veći ters i gunđalo, a možda sam se samo odvikao od toga da su bezobrazluk i bahatost kod nas sasvim „normalna“ stvar.
Sve ustanove u kojima plaćam račune, od odvoza smeća, preko struje, pa sve do kablovske, su blizu moje kuće, i ako bi ih sve obišao laganim hodom i vratio se kući, trebalo bi mi možda dvadeset minuta. Dok sam prošao sve redove i sve poplaćao potrošio sam skoro četiri sata.
Iako je sve, od interneta do komšijskih komentara ispod moga prozora, brujalo o tome kako će penzioneri sada da prave gužvu i kako će zbog njih sada sve još više da koči, ja nisam imao taj problem. Uglavnom su bili, ako ne normalni, onda divni. Neki od njih su jako skromno prihvatali tu „privilegiju“ prednosti pri plaćanju. Nije tu bilo stida zbog toga što koriste zasluženu prednost, već zbog onoga što su dočekali u tim godinama.
Ispred pošte na Dolac Malti je malo veći plato sa klupama i parkingom. Ispred spomenika koji krasi jedan od prilaza platou, onim kojim ja prolazim, sjedi 4-5 dripaca od po pedeset i nešto godina, cirkaju pivo u devet ujutru, bez maske i rukavica, glasno komentarišu, dobacuju i smiju se ljudima koji se nose u skladu sa propisima. Ni pedeset metara od njih je druga grupa malo mlađih klošara koji se dreče na sav glas, i tu „malu malu malu grupu pedera“ krasi zaboravljena Hayat zvijezda koja sada hrače na pločnik, glasno i transparentno; to mu naravno nije problem, jer ni od njih niko ne nosi nikakvu zaštitu.
U poštu se ulazi na dva ulaza pa samim tim imaju i dva reda, jedan za struju a drugi za telefon. Ruku na srce, bilo je trenutaka kada mi se činilo da sada ide brže nego prije korone.
Dva ili tri mjesta iza mene stajao je neki simpatičan mlađi par koji se raspravljao. On je htio da se podijele, tako da jedno plati struju, a drugo telefon, da ne bi dva puta čekali, što je ona odbijala, pa su tako oboje ostali stajati i čekati u istom. Kao da oboje mogu ući istovremeno. U neka doba, niotkuda se pojavi neki bahati kreten koji je prošao preko reda, jer on hoće na treći šalter gdje može da uloži reklamaciju na usluge koje koristi. Pored toga, našao je zgodno i to da se svađa sa osiguranjem, jer on neće da dezinfikuje ruke. Svima nam je dao do znanja kako je čitava ta stvar sa virusom glupost i kako smo mi još veći kreteni jer, eto, poštujemo propisana pravila ophođenja u vrijeme epidemije. Taman što su moji živci popustili, tako je nekako i on popustio, te ga dečko pusti da prođe dezinfikovanih ruku. Da se pitalo mene, vratio bih ga na kraj reda. Mene su pustili nakon njega. Na šalteru do moga glasno se žalio i plaćao račune.
Brzo sam završio i ponovo se našao na platou. Jedni su i dalje pili i dobacivali, a drugi se drečili sa zvijezdom koja istresa svoja poganca iz usta na plato. Na uglu platoa primijetio sam patrolno auto sa dva policajca. Ne znam da li su jeli burek, ali su stajali pored buregdžinice i nisu se obazirali šta se dešavalo na tom otvorenom prostoru. Odmah mi je palo na pamet kako je par dana prije toga mog prijatelja i par njegovih prijatelja nervozna patrola zapisala, na desetak metara od njegove zgrade, iako su imali maske i rukavice. Na to su im još pisali i dodatne kazne jer su se „napravili pametni“ i uputili protest tražeći, između ostalog, da im se ti isti policajci predstave.
Red za grijanje, vodu, smeće i održavanje počinjao je na ulazu i tu završavao formirajući jedan povelik pravougaonik. Sve je to išlo iznenađujuće brzo i bez buke. U jednom trenutku vidio sam ponovo onaj par kako staje u red. Pri ulasku u objekat, dečko iz osiguranja uperio je u mene, na način na koji se uperi pištolj, crnu spravicu za mjerenje temperature. Lagao bih kada bih rekao da to nije bio svojevrstan mini doživljaj za mene. Bilo je oko jedanaest kada sam ovdje završio i uputio se na najdalju tačku da platim kablovsku. Sunce je grijalo baš onako kako bi u ovom dijelu godine trebalo. Isuviše toplo za odjeću u kojoj mi je bilo sasvim ugodno kada sam izašao iz kuće. Pri izlasku iz ovog objekta ponovo sam se mimoišao sa onim parom. Ovaj put, on je tersao, komentarišući da bi i oni sada bili na izlasku sam da su se podijelili u pošti.
Uzeo sam kafu na aparatu i odlučio na jednoj klupici sačekati prijateljicu koja je plaćala kiriju. Upijajući zrake sunca rekao sam sebi „neka sve ide do vraga“, spustio masku i zapalio cigaretu.
Sa dogorijevanjem cigarete stidljivo mi se približavao komunalni radnik koji je nabadao otpatke i trpao ih u vreću. Kako to u takvim situacijama biva, počeli smo razgovarati. Stajao je na propisanoj udaljenosti i govorio kako ga šef već nekoliko dana šalje samog da radi, što i ne bi bio problem da nema nekih koji ga dok čisti između zgrada psuju i vrijeđaju. Par puta su ga kaže i fizički napali. Stajao je tu još koji minut i nastavio sa poslom. Taman što je prijateljica došla, ono dvoje su ponovo prošli. On joj je opet pokazivao na mene. Kasnije sam došao kući i evo još nisam dobio potrebu da ponovo izađem.