Srđan Dinčić: Opuštena varijanta bez šablona (Intervju)

O sebi je rekao: Kad sečem prženu kobasicu uvek mi prsne na zid pa zato uvek uz kobasice kupim i kalendar. Kad na benzinskoj pumpi sipam za više od hiljadu dinara pumpadžiji se obratim glasom Kikija Lesendrića u refrenu.Čekam da mi i kod ovog poslednjeg para čarapa nestane jedna pa da sečem stopalo. Ne razumem zašto postoje krstasti šarafi kad su i oni sa samo crticom ok. Nikad nisam izjavio saučešće ispod vesti o tragediji na bilo kom informativnom portalu. Često mi dođe da sedim ispred podruma pića i nepoznate ljude oslovljavam sa ’’Sinovac!’’ Često sam smoren k’o Balašević kad je za rođendan dobio par mandarina i malog belog zeca. Mrzim kad mi fale pare da kupim nešto što mi ne treba. O svemu znam dovoljno za pijani razgovor, a premalo za treznu karijeru. (Srđan Dinčić, Standup.rs)

Gost najnovijeg izdanja emisije Komedija sa stavom bio je beogradski stand up komičar Srđan Diničić.

Razgovor vodio Omer Hodžić.

Naš gost je čovjek koji je možda najpopularniji, po meni i najbolji stand up komičar na Balkanu. Čovjek je koji se često pojavljuje i piše za Ivana Ivanovića, njegov specijal na YouTubeu ima više od milijun pregleda, otvarao je i za velikog Eddia Izzarda. U mladosti je osvajao vrlo vrijedne nagrade za najboljeg aforističara. Naš gost je Srđan Dinčić.

Pozdrav, Srđane, dobrodošao! Reci mi, kada si pisao šalu o ruskom ruletu gdje kažeš: ”Njemu je na jedno uho ušlo, a na drugo izašlo.”, jesi li znao da će to biti smiješno ljudima ili si morao to da provjeriš pred publikom da bi bio siguran u šalu.

Srđan Dinčić: Pozdrav Omere i bolje vas našao. Hvala ti za ovu najavu. To kad sam napisao, nisam imao publiku. To sam napisao negde, čini mi se u srednjoj školi. Pisano je kao aforizam. Nisam imao publiku, nego su ljudi to čitali bez mog prisustva, da vidim kako reaguju na to. Morao sam od početka da verujem u tu šalu. Tu je sve šta ljudi vole: i crni humor i narodna mudrost.

Kakav je tvoj kreativni proces? Koliko ti treba vremena da napraviš svoj show od sat i pol? Kako izgleda taj proces, od pisanja do izvođenja? Praviš li to u dijelovima od par minuta pa testiraš pred publikom ili napišeš cijeli show pa onda to testiraš?

Srđan Dinčić: Znaš kako izgleda? U početku napišem prvo kostur koji traje 35-40 minuta na papiru. Izračunao sam da mi za ispisan A4 format papira treba dva minuta. Po tom šablonu ispišem nekih 35-40 minuta i kad ga prvi put izvedem onda vidim da li ima (smisla). Tu obično ima malo više jer nešto improvizujem, a nešto dodajem dok nastupam. Poslije deset, petnaest, pa čak i dvadeset nastupa to počinje da dobija finalnu verziju koju posle toga izvedem ko zna još koliko puta. Naravno, nadograđujem materijal s kojim nastupam dve godine do posljednjeg momenta. Nemam sada precizan odgovor koliko mi treba vremena za pisanje. U principu prvo nabacam teze, pa onda te teze širim, pa onda razmišljam o tome što sam proširio, pa dopisujem sve što bi moglo biti vezano za tu temu. I tako u krug. Dosta je čudan taj moj proces, teško mi ga je objasniti.

Meni se čini da si ti dosta disciplinovan. Čujem da postoji dnevni broj šala koje moraš napisati kako bi ostao u formi?

Srđan Dinčić: Da, zbog emisije ja imam neki ritam. Dnevno napišem, recimo, petnaest šala za emisiju. Za sebe nisam toliko disciplinovan. Moj stand up malo drugačije funkcioniše zato što nisu dnevno-političke šale. Onda nemam inspiraciju svaki dan.

Kakva je razlika u pisanju između TV emisije i tvog ličnog stand upa? Je li lakše pisati za TV emisiju zato što ti ljudi daju temu i ti onda ne trebaš gledati u boga da ti spusti neku ideju?

Srđan Dinčić: Tako je, upravo je to osnovna razlika, što već imaš temu i onda samo mozak bacaš na tu stranu.

Mene zanima koliki procent monologa Ivana Ivanovića si ti napisao? Možda je to poslovna tajna, ali kad ljudi meni govore kako je smiješan Ivan Ivanović, ja uvijek govorim kako nije on toliko smiješan. Srđan Dinčić je zapravo smiješan u pozadini i njegova ekipa pisaca.

Srđan Dinčić: Ima nas dosta i to koliko čijih šala uđe varira iz emisije u emisiju. Ne mogu da ti kažem sada tačno procent jer ne pišem samo uvodni monolog. Pišem i neke rubrike, dnevnik i još neke stvari. Teško je izračunati procent jer varira od epizode do epizode. Nekad zablistam ja, nekad Stošić, nekad… Umalo nisam rekao Perišić. On retko. Nekad Perišić. Nikad ne znaš kome će leći nedjelja. Zavisi od događaja.

Jako mi je bilo zanimljivo pogledati tvoj specijal na YouTubeu. Koliko ti je bilo stresno to snimati? Je li tehnički bilo zahtjevno uraditi taj nastup za razliku od ostalih?

Srđan Dinčić: Da, jeste. Taj nastup sam snimio iz tri puta. To što ljudi vide na YT je treće snimanje. Zato što sam ja perfekcionista, i na svakom sam prethodnom snimanju imao neke zamerke, uglavnom na svoju izvedbu. Snimanje ko snimanje, nemam ja tu nešto da filozofiram, ali u nekim delovima sam ili pogrešno rekao, ili progutao slovo, ili sam imao neku poštapalicu. Dok nismo to smanjili na minimum nismo kačili na YT. Terao sam ”mak na konac” dok nije ispao finalni proizvod s kojim sam zadovoljan.

U vremenu prije korone nastupao si po klubovima, teatrima, u svim mogućim situacijama gdje se moglo nastupati. Možeš li mi napraviti usporedbu, razlike prilikom nastupa u klubu i u teatru?

Srđan Dinčić: Ja lično najviše volim razgovor s publikom koji imam u klubu. Tu interakciju imaš u klubu, u teatru ne baš toliko i to zato što je publika poprilično daleko ili je osvetljenje drugačije pa ne vidim šta rade. Zato od tehničkog osoblja tražim da mi poprilično osvetle publiku, da gledam s kim imam posla. Onda mogu da se oslonim na to šta oni rade, vidim kako reaguju. Lično najviše volim da nastupam u klubu gde je intimnija atmosfera, gde mi je publika bliže, gde bukvalno mogu sve da vidim šta se dešava. U teatru je drugačiji ritam. Ima više ljudi, povlače jedni druge na smijeh. Tako da je možda najlakše u teatru nasmejati ljude. Smeh se širi ko zaraza. Tačno vidiš kako se smeh kao epidemija, da budem u skladu sa situacijom, širi po sali. Nastupao sam od kafića gde je pet ljudi za šankom, do tog nekog velikog nastupa. Jednom sam uspeo da nastupam na trgu pre Kerbera. Došlo je pet hiljada ljudi koji su došli da slušaju Kerbera, a ne mene. Možda me slušalo sedam ljudi iz prvog reda i neki tu zaduženi za komunalne poslove: ”Nama si smešan, pričaj nama”. Ti su nastupi najteži, gde ljudi nisu došli tebe da slušaju, nego su došli na koncert ili neku korporativnu zabavu da šmekaju koleginice i jedu kanapeje. I onda ti dođeš kao gost iznenađenja. Nikad nije dobro kad je stand up komedija iznenađenje.

Možeš li ljudima objasniti razliku između monokomedije, teatarske i stand up komedije.

Srđan Dinčić: Razgovor s publikom i manjak četvrtog zida je zašto volim stand up komediju. Nema previše ograničenja i slobodnija je od klasičnog teatra i monokomedije. Može da učestvuje publika, možeš da razgovaraš sa njima i da se oslanjaš na ono šta su oni rekli. Mada to često rade i glumci u predstavama, ali u stand up komediji je to nekako izraženije. To mi je osnovna razlika. A možda i nije. Tako da ti nisam dao neki sjajan odgovor.

Sada bih ti postavio nekoliko pitanja koje pitam sve svoje goste. Prvo glasi: da li je za tebe stand up komedija umjetnost ili zabavljačka disciplina?

Srđan Dinčić: Što se mene lično tiče – umetnost. Umetnost, ali i zabavljačka disciplina. Ne možemo joj to uzeti, jer ako neko kaže da nije zabavljačka disciplina, šta mi onda radimo? Zapravo nam je cilj da umetnošću zabavljamo ljude, tako ja to vidim. Radimo u svetu zabave, ne crtamo pejzaže, ne možemo taj deo uzeti stand upu. Nismo samo kritika, satira, ipak je jedan od glavnih ciljeva da zasmeješ nekoga.

Jerry Seinfeld kaže da bi stand up komičar na profesionalnom nivou trebao imati smijeh svakih deset do trinaest sekundi. Da li se ti slažeš ili je na Balkanu to ipak drugačije?

Srđan Dinčić: Znam neke velike stand up komičare koji imaju storytelling, gde pričaju priču i nemaju smeh svakih deset do trinaest sekundi. Ne slažem se. Jerry Seinfeld mi je bio među omiljenim komičarima, ali u mnogo stvari se ne slažem sa njim. Ne slažem se da komičar mora biti lepše obučen od publike, ta formalna garderoba na stejdžu. Kad mi izađe kao da radi u kancelariji ili u nekom biznis centru, a ne kao stand up komičar koji priča šale, odmah mi dođe da ga više ne gledam. Nekako mi je stand up komedija opuštena varijanta bez šablona. Onda mi on dođe kao da prodaje osiguranje, već bih ga tu ugasio.

Moram ti reći da i mene nervira ta izjava Jerryja Seinfelda. Ja koji govorim grozne stvari na bini, mislim da trebam biti u podređenom odnosu na publiku, da ne budem bolje obučen od njih nego gore, da sam na bini sav iskrivljen kako ne bi postojala bilo kakva opasnost da sam dominantniji u bilo kojem životnom sektoru. Kako bih mogao iz te perspektive da kažem neke grozne stvari i pređem neke granice, zato što me se ne boje.

Srđan Dinčić: Tako je. Ja se trudim da budem jedan od njih koji je uzeo mikrofon i priča nešto. Mnogo su mi bliži Louis C.K. i Ricky Gervais koji izađu u farmerkama i majici, nego ovaj što izgleda kao bugarski prodavač falš satova.

Šta ti je važnije u nastupu: ritam u stand upu, količina smijeha ili stav?

Srđan Dinčić: Ovo zvuči ko da si me pitao nešto o seksu. Mislim da mi je važnije da se ljudi smeju i zabave, nego da ja budem filozof i pametan. Kažem i stav kroz to, ali dat ćemo ritmu malu prednost.

Šta ti radiš kad nemaš ideju za nove šale, a moraš da nastupaš negdje uskoro?

Srđan Dinčić: Šetam ko ludak po gradu i razmišljam u svim mogućim smerovima šta bi mogao da pišem. Nerviram sve ukućane, a kad dođe period da pišem novi materijal, mojoj ženi Tamari dođe da se odseli u Meksiko. Dosta je mučan taj period. Najviše volim period kad pišem novi materijal iako je mučno. Nemam neku metodu kako da isteram to iz glave. Kad o nečemu dovoljno dugo razmišljaš, pre ili kasnije, mora da se dogodi nešto. Poanta je da, šta god ti padne na pamet, zapišeš. Iako ti deluje u tom trenutku potpuno retardirano, zapisuješ, zapisuješ, zapisuješ šta god ti padne na pamet. Imam svesku u kojoj zapisujem bukvalno od najgluplje ideje do one najbolje. Kasnije kad se vratiš na te stvari to mogu da budu teme za nešto bolje.

Postoje neki komičari kao npr. Domagoj Pintarić koji vjeruju da se isti materijal može izvoditi mnogo puta pred istom publikom ukoliko je dobar. Postoje oni drugi koji nikad ne izlaze na binu sa istim materijalom. Da li je moguće sada tvoj show Đavo iz jagode izvesti iako su ga ljudi već vidjeli?

Srđan Dinčić: Mislim da neće više imati isti efekat, pogotovo sad kad su ga videli ljudi na internetu. Nema više tog iznenađenja koje je presudno u humoru. Domagojev nastup Odakle ti ovaj kamen i Frizer, mislim da je to najplaćeniji stand up nastup na svetu. Mislim da Seinfeld nijedan svoj specijal nije unovčio kao Domagoj. To je potpuno genijalno. To sve govori da je on upravu. On izvodi taj nastup već dugo i uvek je smešno. Ja sam ga gledao dvadeset puta pa bi mi bilo smešno. Ja jedan te isti materijal izvodim dve, dve i pol godine najviše i onda počinjem da pišem novi. To mi je neki ritam.

Sada bih te pitao da preporučiš neke svoje kolege komičare. Mogu balkanski, a ako je to nezahvalno mogu i svjetski.

Srđan Dinčić: Poslednje što sam gledao je Jim Jefferies – Intolerant. Nisam nešto oduševljen, mada je njegova faza pre nego što se dohvatio Amerike i pre nego što je postao poznat bila zanimljiva. Gledao sam Toma Seguru, on mi je simpatičan. Novi Louis C.K je odličan, vidi se da mu je pao kamen sa srca. Nema više zadršku, i ako je imao neku, sada nema šta više da izgubi, sada je najopasniji, ko ranjeni nosorog. Bill Burr, nisam nešto oduševljen. Možda mi je malo bolji novi Stick and Stones Dave Chapellea. Bill Burr mi je postao malo naporan, kao da stalno priča jedno te isto, samo malo drugačije formuliše. Taj njegov agresivni stil mi smeta, dernja se previše za moj ukus. Šta si nervozan čoveče, smiri se!

Gdje te ljudi mogu naći online?

Srđan Dinčić: Na YouTubeu ima na Standuprs kanalu, Đavo iz jagode. Lupetam ja po Twitteru i Instagramu, više po Twitteru i to je to.

FB: Srđan Dinčić – stand up komičar