Kada je napunio 16 godina, Drago Tanacković iz bosanskog sela Tršić je počeo da igra folklor na prvomajskim proslavama.
Od sredine 1960-ih pa nadalje, obučen u narodnu nošnju, godinama je obilazio gradove u Srbiji i Bosni i Hercegovini, tadašnjim jugoslovenskim republikama.
„Skupljalo se društvo iz svih krajeva, pekla su se janjad i prasad, a bili su vašari i uživo muzika“, priseća se 75-godišnji penzioner.
Prvi maj bio jedan od tri najvažnija državna praznika zato što je ideologija tadašnje Jugoslavije bila socijalizam, smatra istoričar Milivoj Bešlin.
„Prvi maj je simbolično obeležavao prava radnika.
„Tadašnja Jugoslavija je bila zasnovana na ideologiji socijalizma koja je u temelju imala radničku klasu i njihova prava“, kaže Bešlin za BBC na srpskom.
Zvanično je proglašen državnim praznikom 1945. godine, za vreme Demokratske Federativne Republike Jugoslavije.
„To je ukazivalo kakav će biti vrednosni sistem koji će ta država, pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, da baštini“, navodi Bešlin.
Đokica Jovanović, profesor sociologije kulture i masovne kulture u penziji, kaže da je Prvi maj bio simbol „nastupajućeg novog vremena koje će biti pravednije“.
Prva prvomajska parada organizovana je dve godine kasnije, 1947.
Bešlin objašnjava da je tada država morala da nađe način da nauči ljude novom prazniku, a samim tim i da raširi zvaničnu ideologiju.
Prvi maj se obeležavao masovnim državnim manifestacijama, vojnim paradama, okupljanjem radničkih kolektiva i studenata, nastupima kulturnih društava.
Gotovo pola veka kasnije, Jugoslavija više ne postoji, a nekadašnje socijalističke republike danas su nezavisne demokratske i kapitalističke države.
Prvi maj je i dalje državni praznik, ali ikonografija je drugačija.
Predrag Kedić iz Šapca se priprema za proslavu u krugu najbližih prijatelja.
„Za mene Prvi maj znači slobodan dan i odmor.
„Proslaviću ga uz roštilj na krovu moje zgrade u Beogradu“, kaže ovaj 26-godišnji dizajner zvuka.
O istoriji Prvog maja ne zna mnogo, sem da su se nezadovoljni radnici pobunili i prestali da rade kako bi obezbedili bolje uslove.
‘Ne znam gde nisam bio’
Zvornik, Bijeljina, Tuzla, Kragujevac, Beograd – samo su neki od gradova koje je Drago obišao sa folklornom trupom.
„Svugde su bili prvomajski uranci, ne znam gde nisam bio“, navodi Drago.
Seća se transparenata, ogromnog broja ljudi i „zanosa koji su imali“, kao i da je u Beogradu bila glavna manifestacija.
Vojne parade održavane su samo u velikim gradovima.
Manifestacije su u početku imale više vojni karakter zato što je država nedavno izašla iz rata i ponosila se oružanim snagama, navodi Bešlin.
„Vojni naboj je nestajao 1960-ih godina.
„Više nije bilo potrebe da država ljudima učitava značaj prvomajskog praznika“, navodi istoričar.
Dodaje da se zvanična ideologija do tada sasvim dobro primila, a sa njom i Prvi maj.
„Brzo je postao jedan od omiljenih praznika i polako se prevodio u civilni karakter“, navodi.
Ringišpili i limunade
Proslava Prvog maja je proširena sa jednog na dva dana.
„Već 1960-ih, paralelno uz državnu paradu, imamo privatna druženja i ljudi odlaze na obližnja izletišta i roštiljaju“, kaže Bešlin.
Pošto je Jugoslavija u drugoj polovini 1950-ih i početkom 1960-ih pronašla stabilno mesto u međunarodnim odnosima, dodaje, manifestacije su bile pre svega namenjene unutrašnjoj publici.
Dragina supruga, Anoka Tanacković, Prvi maj je provodila u selu Sapni, sada delu Federacije Bosne i Hercegovine.
Seća se da su se održavali vašari, a da su „išli i stari i mladi“.
„Igrali smo kolo i svi smo odlazili zajedno.
„Muslimani, Srbi, celo društvo i zabavljali smo se“, priča 71-godišnjakinja.
Kaže da se tada, krajem 1960-ih, na vašar išlo oko 10 ujutru i ostajalo do 10 uveče.
„Roštiljalo se, pravilo se pečenje, prodavale su se limunade i sladoled“, navodi ona.
Ali najviše se seća ringišpila.
„Slavio se praznik rada, nije se samo jelo i pilo“, kaže ona.
Bešlin objašava da je u tom periodu sve više trebalo pokazati snagu i brojnost radničke snage u Jugoslaviji.
„Poruka je bila da je socijalizam u Jugoslaviji uspeo, da postoje uspešni privredni kolektivi i brojna i dobro organizovana radnička klasa.
„Na prvomajskim paradama u velikim gradovima su uglavnom bili radnici onih fabrika i kolektiva koje su bile prepoznatljive i kojima se Jugoslavija ponosila“, navodi on.
Sociolog Jovanović ističe da je Jugoslavija tada imala najveću stopu privrednog rasta na svetu.
„To je bilo, za današnje poimanje, jedno čudno oduševljenje“, kaže on.
Samim tim su, navodi Bešlin, te manifestacije imale propagandni karakter.
„Bilo je prirodno i da Josip Broz Tito, doživotni predsednik, bude prisutan“, objašnjava.
‘T I T O’
Veliki kolektivi, sportisti, kulturna društva, studenti, omladina, vojska – svi su imali mesto na paradama.
Ipak, glavna uloga bila je namenjena radnicima.
Paradirale su, između ostalih, Fabrika teških alatnih mašina Ivo Lola Ribar, Ž.G.P. Mostogradnja, Litostroj, Jugoturbina i Tovarna motornih koles (Tomos).
Improvizovane platforme sa radnicima iz jugoslovenskih fabrika, njihovim parolama, delatnostima i uspesima, jedrile su ulicama.
“ OVE TRI REČENICE UBACI U OPIS FOTOGRAFIJE
Na ostalim transparentima najčešće je iskazivana podrška socijalizmu.
Bešlin napominje da su obično pisani transparenti koji je trebalo da promovišu ključne odrednice i obeležja Jugoslavije kao države i njene vladajuće ideologije.
Među njima su i nosioci državne politike, a to je bio Savez komunista Jugoslavije.
„Zbog državne organizacije ovih manifestacija, negde po pravilu su se na transparentima, uz uobičajeno ‘Tito – partija’, nalazili i Savez komunista Jugoslavije i Jugoslovenska narodna armija“, objašnjava Bešlin.
Ali, Jovanović kaže da veselo radništvo, kakvo je Jugoslavija imala u predstavama na paradama, u stvarnosti nije postojalo.
„Radništvo čak ni u vremenu najvećeg oduševljenja nije bilo takvo“, kaže sociolog.
On je redovno išao na prvomajske proslave u Nišu dok je bio školarac, student, a posle i radnik.
„Bilo je često dosadnih partijskih govora, gde smo klimali glavom.
„Izlazili smo na povorke, odnosno na ulicu, to je bila karnevalska atmosfera“, priseća se.
Posle je išao ko je gde hteo na izlet, kući ili u kafanu.
Odlazak parada u istoriju
U drugoj polovini 1960-ih godina parade iščezavaju sa ulica.
Bešlin kaže da je tako ostalo do kraja socijalističke Jugoslavije.
„Prvi maj se kao neradni dan, uz podršku države, premestio u privatnu sferu.
„Ljudi su imali odmor i druženje“, navodi Bešlin.
Jovanović objašnjava da je nada nosila radništvo sve do polovine 1960-ih godina.
„Tako je bilo do ekonomske reforme 1965. i 1966. godine, kada je krenula kriza.
„Dolazi i do pobune studenata koji su kritikovali poredak“, navodi Jovanović.
Kaže da je niz događaja doveo do toga da se potrlo ono oduševljenje za kojim je išlo društvo i radnička klasa.
„Partija je oktroisala samoupravljanje i ono je počelo da gubi naboj koji je imalo.
„Sve je delovalo tako da se radništvo odalji od leve socijalističko-komunističke parole“, navodi Jovanović.
Dodaje da Prvi maj, koji je trebalo da bude simbol radničke solidarnosti i napretka, gubi smisao.
„Pamtim ceo pad tog nadahnuća koji smo imali, i sam sam ga proživljavao na vlastitoj koži.
„Taj pad koji je trajao toliko dugo je odneo i Prvi maj“, kaže Jovanović.
Kako je Prvi maj nastao i kako je stigao na Balkan?
Američki sindikati započeli su 1886. masovne štrajkove pod parolom „tri osmice“.
Tražili su da svakog dana ljudi osam sati rade, osam sati odmaraju i imaju osam sati za kulturno uzdizanje.
Najveći štrajk organizovan je u Čikagu 1. maja 1886 – okupilo se više od četrdeset hiljada radnika koji su u fabrikama obavljali teške fizičke poslove bez radnog vremena i dana za odmor.
U to vreme, Čikago je bio srce američke industrije, i centar sindikalnog organizovanja.
Sledećih dana, protestima se pridružuju desetine hiljada nezadovoljnih radnika.
Poslovni i politički krugovi nisu blagonaklono gledali na to.
Iako su najavljene kao mirne šetnje, atmosfera se zakuvala.
Kada se ispred jedne fabrike policija umešala sukobe između sindikalaca i ljudi koji su nastavili da rade, jedna osoba je poginula, a više njih je ranjeno, piše enciklopedija Britanika.
Ogorčeni policijskom brutalnošću, radnici, levičari, ali i anarhisti su sledećeg dana, 4. maja, organizovali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket.
Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca.
Nastradali su i demonstranti – u eksploziji je poginulo najmanje četvoro, a povređeno je više od 30 štrajkača.
Zbog tog događaja, koji se naziva i Hejmarket masakr – osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.
U sećanje na te događaje, tri godine kasnije, 1889, ustanovljeno je obeležavanje Prvog maja.
U godinama koje su usledile, talas demonstracija i radničkog nezadovoljstva zapljusnuo je celu Evropu.
Od južnoslovenskih naroda, Prvi maj prvi su obeležili Slovenci i Hrvati, u tadašnjoj Austrougarskoj.
O tome piše hrvatski časopis „Tina“ od pre gotovo pola veka, 1971, prenosi Jugopapir.
Tri hiljade zagrebačkih radnika 1890. najpre je učestvovalo u radničkoj skupštini na kojoj se tražilo osmočasovno radno vreme i nedeljni odmor.
Loši uslovi rada, niske nadnice i izostanak radnog vremena podstakli su ubrzo i radnike u Srbiji da organizuju prvomajski miting – 1893.
Za mesto demonstriranja odabrana je kafana „Radnička kasina“ na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu, piše Politikin zabavnik.
Iako su obezbedili i muziku i crvene parole „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, nezvani gost bila je žandarmerija.
„Pokušaji su se završili pre nego što su i počeli, a ti bajoneti na puškama bili su vrlo ubedljivi.
„Nesuđeni učesnici demonstracija vrlo brzo su se razišli kud koji“, piše u Zabavniku.
Prvi maj u kapitalizmu – protesti i roštiljanje
U socijalističkoj Jugoslaviji Prvi maj nikada nije imao protestni karakter, kao što je to slučaj danas u nekim zapadnim kapitalističkim društvima, smatra Bešlin.
„Polazilo se od toga da je na vlasti radnička klasa i da su njihova prava ostvarena.
„Tako je glasio zvanični narativ i to je učitavano ljudima“, kaže on.
O radničkim pravima se tada nije pričalo jer su imali najveća prava, smatra Drago Tanacković.
„Pre se radilo osam sati, trudnice su radile šest sati i imale su porodiljsko bolovanje dve godine.
„Imao si besplatan godišnji odmor i išli smo na more“, kaže on.
Smatra, dodaje, da se to nikad više ne može dostići.
Radnici u Srbiji ne uživaju prava koja pripadaju osnovnom korpusu radnih prava u skladu sa međunarodnim standardima, kaže stručnjak za radno pravo Mario Reljanović.
„U Srbiji nema ni jakih sindikata koji bi započeli štrajkove, kao u Nemačkoj, niti postoji solidarnost i spremnost na odbranu osnovnih principa kroz proteste, kao što je slučaj u Francuskoj„, objašnjava.
Iako danas na Balkanu različiti sindikati organizuju manje prvomajske demonstracije i okupljanja, u ovom regionu ne postoji kultura protesta radnika, smatra Reljanović.
„Tome ne pomaže činjenica da su sindikati u Srbiji slabo organizovani, nisu skloni protestima i skrajnuti su iz procesa donošenja svih važnih odluka koje se odnose na status radnika“, kaže on.
Radnici, kao pojedinci, osećaju da ne mogu samostalno da iznesu probleme koje imaju kroz buntovnu reakciju, kaže Reljanović.
Smena generacije kod radnika, dodaje, odavno je izvršena i neko ko je počinjao karijeru 1980-ih sada se nalazi blizu navršenja radnog veka..
„Zbog toga neka prava koja su mogli prirodno i bez problema da ostvare u SFRJ, a koja nisu proizvod komunizma, već jednostavna globalna dostignuća razvoja radnog prava, sada radnicima deluju apstraktno i daleko.
„Čak i kada im se ta prava približe i objasne, oni ih negiraju uz opasku da je to bio komunistički sistem, a da toga u kapitalizmu nema“, kaže on.
Od kada je prvi roštiljski ćumur zamirisao na proslavi Prvog maja u Jugoslaviji, karakter ovog praznika postao je dominantno hedonistički, smatra istoričar Bešlin.
„Odmor, druženje i uživanje u prirodi – u svim postjugoslovenskim društvima je tako ostalo do danas“, kaže on.
Prvi maj danas
Raspad socijalističke države u krvavom ratu, tranzicija, odlazak socijalizma i dolazak demokratije i kapitalizma – tako je izgledao prelazak iz 20. u 21. vek na teritoriji nekadašnje Jugoslavije.
Penzionerka Anoka Tanacković kaže da ne zna šta radnici mogu danas da slave.
„Iskoristiš neradan dan i to je to“, navodi.
Dok priprema kućnu žurku, Predrag Kedić kaže da se ipak treba setiti glavnog razloga za postojanje ovog praznika.
„Znam da se u Jugoslaviji obeležavao kao jedan od najvećih praznika i da su u to doba prava radnika bila temelj državnog uređenja“, navodi on.
I Sanja Kosović, 26-godišnja Subotičanka, kaže da je upoznata sa nasleđem Prvog maja.
„Posebno mi je zanimljivo što se u Srbiji Prvi maj obeležava izletima, ne znam zbog čega je to tako, dok se širom sveta organizuju marševi za bolje uslove rada“, kaže ona.
Za nju ovaj praznik „nema neki preterani značaj“.
„Mislim da se na ovaj datum u Srbiji više govori o roštiljanju, nego o istorijskom kontekstu i onome što on predstavlja“, kaže Sanja.
Slobodan dan će iskoristiti isto kao i svake prethodne godine, otići će sa društvom van grada, ovaj put na Titelski breg u Bačkoj.