Većina ljudi koja se bavi ovim pitanjem priznala bi da je engleski jezik u lošem stanju, ali se uglavnom pretpostavlja da svesnim delanjem ne možemo ništa da učinimo po tom pitanju. Naša civilizacija je dekadentna, a naš jezik – kako proizlazi iz te argumentacije – neizbežno mora doživeti isti opšti kolaps. Iz toga proizlazi da je svaki pokušaj borbe protiv zloupotrebe jezika sentimentalni arhaizam, poput preferiranja sveća u odnosu na električno osvetljenje ili kočija umesto aviona. Ispod toga leži polusvesno uverenje da jezik ima prirodni razvoj, a ne da je alat koji oblikujemo za sopstvene potrebe.

Jasno je da propadanje jezika na kraju mora imati političke i ekonomske uzroke: to nije posledica isključivo lošeg uticaja ovog ili onog pisca. Međutim, posledica može postati uzrok, pojačavajući prvobitni uzrok i proizvodeći isti efekat u još intenzivnijem obliku, i tako u nedogled. Čovek može početi da pije zato što se oseća promašeno, a zatim da još više propada upravo zbog pića. Nešto slično dešava se i sa engleskim jezikom. Postaje ružan i netačan jer su naše misli glupe, ali nemarnost u jeziku olakšava nam da imamo glupe misli. Suština je u tome da je ovaj proces reverzibilan. Savremeni engleski, naročito pisani, prepun je loših navika koje se imitiranjem šire, a koje se mogu izbeći ako smo spremni da uložimo neophodan trud. Ako se oslobodimo tih navika, možemo jasnije razmišljati, a jasno razmišljanje je neophodan prvi korak ka političkoj obnovi. Stoga borba protiv lošeg engleskog jezika nije besmislena i nije isključivo briga profesionalnih pisaca. Vratiću se na ovo kasnije i nadam se da će do tada značenje onoga što sam ovde rekao postati jasnije. U međuvremenu, evo pet primera engleskog jezika kojim se danas uobičajeno piše.

Ovih pet odlomaka nisu odabrani zato što su naročito loši – mogao sam citirati i mnogo gore, da sam želeo – već zato što ilustruju razne mentalne mane od kojih sada patimo. Malo su ispod proseka, ali predstavljaju prilično reprezentativne primere. Numerisao sam ih kako bih mogao da se pozovem na njih kada bude potrebno:

1. I am not, indeed, sure whether it is not true to say that the Milton who once seemed not unlike a seventeenth-century Shelley had not become, out of an experience ever more bitter in each year, more alien [sic] to the founder of that Jesuit sect which nothing could induce him to tolerate. – Profesor Harold Laski (Esej o slobodi izražavanja)

(Nisam, zaista, siguran da li nije istina reći da Milton, koji je nekada izgledao ne mnogo drugačije od šelijevskog pesnika XVII veka, nije postajao, iz godine u godinu sve ogorčeniji iskustvom, sve udaljeniji [sic] od osnivača tog jezuitskog reda, kojeg ga ništa nije moglo naterati da toleriše.)

2. Above all, we cannot play ducks and drakes with a native battery of idioms which prescribes egregious collocations of vocables as the Basic put up with for tolerate, or put at a loss for bewilder. – Profesor Lanselot Hogben (Interglossia)

(Pre svega, ne smemo se neodgovorno poigravati sa urođenim bogatstvom idioma, koji nalažu specifične i jedinstvene kombinacije reči, poput osnovnih izraza podnositi umesto tolerisati ili zbunjivati umesto dovesti u nedoumicu.)

3. On the one side we have the free personality: by definition it is not neurotic, for it has neither conflict nor dream. Its desires, such as they are, are transparent, for they are just what institutional approval keeps in the forefront of consciousness; another institutional pattern would alter their number and intensity; there is little in them that is natural, irreducible, or culturally dangerous. But on the other side, the social bond itself is nothing but the mutual reflection of these self-secure integrities. Recall the definition of love. Is not this the very picture of a small academic? Where is there a place in this hall of mirrors for either personality or fraternity? – Esej o psihologiji u politici (Njujork)

(S jedne strane imamo slobodnu ličnost: po definiciji, ona nije neurotična, jer nema ni sukoba ni snova. Njene želje, kakve god bile, potpuno su jasne, jer su upravo one te koje institucionalno odobravanje održava u prvom planu svesti; drugačiji institucionalni okvir promenio bi njihov broj i intenzitet. U tim željama ima vrlo malo onoga što je prirodno, nepromenljivo ili kulturno opasno. S druge strane, društvena povezanost sama po sebi nije ništa drugo do međusobno ogledanje ovih samouverenih integriteta. Setite se definicije ljubavi. Zar ovo nije tačna slika jednog zatvorenog akademskog sveta? Gde u ovoj dvorani ogledala ima mesta za ličnost ili za bratstvo?)

4. All the ‘best people’ from the gentlemen’s clubs, and all the frantic fascist captains, united in common hatred of Socialism and bestial horror at the rising tide of the mass revolutionary movement, have turned to acts of provocation, to foul incendiarism, to medieval legends of poisoned wells, to legalize their own destruction of proletarian organizations, and rouse the agitated petty-bourgeoise to chauvinistic fervor on behalf of the fight against the revolutionary way out of the crisis. – Komunistički pamflet

(Svi „najbolji ljudi“ iz gospodskih klubova i svi frenetični fašistički zapovednici, ujedinjeni u zajedničkoj mržnji prema socijalizmu i bestijalnom užasu pred rastućim talasom masovnog revolucionarnog pokreta, okrenuli su se provokacijama, podlim podmetanjima požara, srednjovekovnim legendama o zatrovanim bunarima, kako bi legalizovali sopstvenu destrukciju proleterskih organizacija i podbunili uznemirenu sitnu buržoaziju na šovinistički zanos u ime borbe protiv revolucionarnog izlaza iz krize.)

5. If a new spirit is to be infused into this old country, there is one thorny and contentious reform which must be tackled, and that is the humanization and galvanization of the B.B.C. Timidity here will bespeak canker and atrophy of the soul. The heart of Britain may be sound and of strong beat, for instance, but the British lion’s roar at present is like that of Bottom in Shakespeare’s A Midsummer Night’s Dream — as gentle as any sucking dove. A virile new Britain cannot continue indefinitely to be traduced in the eyes or rather ears, of the world by the effete languors of Langham Place, brazenly masquerading as ‘standard English’. When the Voice of Britain is heard at nine o’clock, better far and infinitely less ludicrous to hear aitches honestly dropped than the present priggish, inflated, inhibited, school-ma’amish arch braying of blameless bashful mewing maidens! – Pismo u Tribjunu

(Ako u ovu staru zemlju treba uneti novi duh, postoji jedna teška i kontroverzna reforma koju je neophodno sprovesti – humanizacija i oživljavanje BBC-a. Plašljivost u ovom slučaju ukazivala bi na trulež i atrofiju duše. Srce Britanije, na primer, možda je zdravo i snažno kuca, ali rika britanskog lava trenutno je poput Vratilovog glasa u Šekspirovom Snu letnje noći – blaga poput gukanja golubice. Vitalna nova Britanija ne može beskonačno dozvoliti da u očima, ili bolje rečeno ušima sveta, bude ponižavana mlitavim tonovima Langam Plejsa (ulica u kojoj je redakcija BBC-a, prim. prev.), koji drsko glume „standardni engleski“. Kada se u devet sati začuje Glas Britanije, mnogo bi bolje, i beskrajno manje smešno, bilo čuti iskreno izostavljanje glasa h nego sadašnje umišljeno, naduvano, inhibirano, učiteljski ukočeno zavijanje nevinih, stidljivih, devojaka koje mjauču!)

Svaki od ovih odlomaka ima svoje greške, ali, pored ružnoće koja se mogla izbegnuti, dve osobine su zajedničke za sve njih. Prva je zastarelost metafora, a druga je nedostatak preciznosti. Pisac ili ne može da izrazi smisao, ili nesvesno kaže nešto drugo, ili je gotovo ravnodušan prema tome da li njegove reči išta znače. Ova mešavina nejasnoće i puke nesposobnosti najizraženija je karakteristika savremene engleske proze, naročito političkog pisanja. Čim se dotaknu određene teme, konkretno prelazi u apstraktno, a niko ne uspeva da smisli izraze koji nisu otrcani: proza se sve manje sastoji od reči izabranih zbog značenja, a sve više od fraza spojenih kao da su delovi kokošinjca na sklapanje. U nastavku navodim, sa beleškama i primerima, razne trikove kojima se rad na oblikovanju proze uobičajeno izbegava.

ODUMIRUĆE METAFORE. Novoosmišljena metafora pomaže razmišljanju evociranjem vizuelne slike, dok se s druge strane metafora koja je tehnički „mrtva“ (na primer, iron resolution (gvozdena odlučnost)) u praksi vraća statusu obične reči i može se koristiti bez gubitka jasnoće. Ali između ove dve kategorije nalazi se ogromno skladište istrošenih metafora koje su izgubile svu moć evociranja i koriste se samo zato što štede trud za osmišljavanje sopstvenih izraza. Primeri su: Ring the changes on (praviti promene), take up the cudgel for (braniti), toe the line (slediti pravila), ride roughshod over (gaziti preko nečega), Achilles’ heel (Ahilova peta), swan song (labudova pesma), hotbed (leglo). Mnogi od ovih izraza koriste se bez razumevanja njihovog značenja (šta je, na primer, „rift“?), a često se mešaju i nespojive metafore, što sigurno ukazuje na to da pisac nije zainteresovan za ono što govori. Neke metafore su čak iskrivljene do neprepoznatljivosti, poput toe the line, koje se ponekad piše kao tow the line. Još jedan primer je hammer and the anvil (čekić i nakovanj), koji se sada uvek koristi s pretpostavkom da nakovanj strada, iako je u stvarnosti uvek nakovanj taj koji lomi čekić. Pisac koji bi zastao da promisli o značenju, izbegao bi kvarenje ove fraze.

OPERATERI ILI VERBALNE PROTEZE. Ove fraze olakšavaju izbegavanje pronalaženja preciznih glagola i imenica, dok istovremeno dodaju nepotrebne slogove svakoj rečenici, dajući joj privid simetrije. Karakteristične fraze su: render inoperative (učiniti nefunkcionalnim), militate against (delovati protiv), make contact with (uspostaviti kontakt sa), be subjected to (biti podvrgnut), give rise to (izazvati), give grounds for (dati povod za), have the effect of (imati učinak na), play a leading part (imati glavnu ulogu), make itself felt (učiniti osetnim), take effect (postići efekat), exhibit a tendency to (pokazivati tendenciju ka), serve the purpose of (služi svrsi), itd. Ključna karakteristika ovakvih izraza je eliminacija jednostavnih glagola. Umesto da glagol bude jedna reč, poput slomiti, zaustaviti, pokvariti, popraviti ili ubiti, on se pretvara u frazu sastavljenu od imenice ili prideva u kombinaciji s glagolom opšte namene kao što su dokazati, služiti, formirati, igrati ili učiniti.

Osim toga, pasivna konstrukcija se koristi gde god je to moguće umesto aktivne, dok se imeničke konstrukcije preferiraju u odnosu na glagolske oblike (na primer, fraza by examination (putem ispitivanja) zamenjuje examining (ispitivanje)). Upotreba glagola se dodatno smanjuje formacijama sa sufiksima -ize i de-, dok banalne izjave dobijaju privid dubine pomoću oblika poput not un-.

Jednostavni veznici i predlozi zamenjuju se frazama poput with respect to (s obzirom na), having regard to (imajući u vidu), the fact that (činjenica da), by dint of (uz pomoć), in view of (u svetlu), in the interests of (u interesu), on the hypothesis that (na osnovu pretpostavke da). Krajevi rečenica se često “spašavaju” pomoću pompeznih i generičkih izraza, kao što su: greatly to be desired (od velike je važnosti), cannot be left out of account (ne sme se zanemariti), a development to be expected in the near future (razvoj koji se očekuje u bliskoj budućnosti), deserving of serious consideration (zaslužuje ozbiljno razmatranje), brought to a satisfactory conclusion (dovedeno do zadovoljavajućeg zaključka), and so on and so forth (i tako dalje).

PRETENCIOZNA DIKCIJA. Reči kao što su phenomenon (fenomen), element (element), individual (kao imenica: pojedinac), objective (cilj), categorical (kategoričan), effective (efektivan), virtual (virtuelan), basic (osnovni), primary (primaran), promote (promovisati), constitute (konstituisati), exhibit (prikazati), exploit (eksploatisati), utilize (koristiti), eliminate (eliminisati), liquidate (likvidirati), koriste se da bi ulepšale jednostavne izjave i dale privid naučne nepristrasnosti pristrasnim ocenama. Pridevi kao što su epoch-making (epohalan), epic (epski), historic (istorijski), unforgettable (nezaboravan), triumphant (trijumfalan), age-old (vekovni), inevitable (neizbežan), inexorable (neumoljiv), veritable (pravi), koriste se da daju dostojanstvo trivijalnim političkim procesima. Pisanje koje ima za cilj glorifikaciju rata često poprima arhaični ton, sa karakterističnim rečima kao što su realm (kraljevstvo), throne (presto), chariot (kola), mailed fist (oklopna pesnica), trident (trozubac), sword (mač), shield (štit), buckler (štitić), banner (zastava), jackboot (čizma), clarion (rog). Strane reči i izrazi poput cul de sac (ćorsokak), ancien regime (stari režim), deus ex machina (bog iz mašine), mutatis mutandis (uz neophodne izmene), status quo (postojeće stanje), gleichschaltung (usaglašavanje), weltanschauung (svetonazor), koriste se kako bi dodale privid kulture i elegancije. Sem korisnih skraćenica kao što su i.e. (to jest), e.g. (na primer) i etc. (itd.), nema stvarne potrebe za stotinama stranih izraza koji su trenutno prisutni u engleskom jeziku. Loši pisci, naročito oni iz oblasti nauke, politike i sociologije, gotovo uvek su opterećeni idejom da su latinske ili grčke reči uzvišenije od saksonskih. Nepotrebne reči kao što su expedite (ubrzati), ameliorate (poboljšati), predict (predvideti), extraneous (nebitan), deracinated (iskorenjen), clandestine (tajni), subaqueous (podvodni) i mnoge druge neprestano potiskuju engleske reči. Žargon karakterističan za marksističko pisanje (npr. hyena (hijena), hangman (vešala), cannibal (kanibal), petty bourgeois (sitni buržuj), these gentry (ova gospoda), lackey (lakaj), flunkey (slugan), mad dog (besan pas), White Guard (bela garda)) često uključuje reči prevedene s ruskog, nemačkog ili francuskog jezika; Međutim, uobičajen način stvaranja novih reči jeste korišćenje latinskog ili grčkog korena sa odgovarajućim prefiksom ili sufiksom, a po potrebi i oblikom koji označava veličinu. Često je lakše smisliti reči ove vrste (deregionalize (deregionalizovati), impermissible (nedopustivo), extramarital (vanbračno), non-fragmentary (nefragmentarno) i tako dalje) nego osmisliti engleske reči koje bi precizno izrazile značenje. Rezultat je, uopšteno, povećanje nemarnosti i nejasnoće.

BESMISLENE REČI. U određenim vrstama pisanja, naročito u umetničkoj i književnoj kritici, često nailazimo na duge pasuse koji su gotovo potpuno lišeni značenja. Reči poput romantic (romantično),
plastic (plastično), values (vrednosti), human (ljudsko), dead (mrtvo), sentimental (sentimentalno),
natural (prirodno), vitality (vitalnost), onako kako se koriste u umetničkoj kritici, strogo su besmislene u tom smislu da ne ukazuju ni na jedan prepoznatljiv predmet, niti se od čitaoca očekuje da to pomisli. Kada jedan kritičar napiše: „Izuzetna karakteristika rada gospodina X je njegova živa priroda“, dok drugi napiše: „Osobina koja je odmah upadljiva u radu gospodina X je njegovo specifično mrtvilo“, čitalac ovo prihvata kao jednostavnu razliku u mišljenju. Da su u pitanju reči poput crno i belo, umesto žargonizama poput mrtvo i živo, odmah bi se uočilo da jezik nije pravilno korišćen.

Mnoge političke reči se na sličan način zloupotrebljavaju. Reč fašizam sada nema nikakvo značenje osim u meri u kojoj označava „nešto što nije poželjno“. Reči poput democracy (demokratija), socialism (socijalizam), freedom (sloboda), patriotic (patriotsko), realistic (realističko), justice (pravda) imaju svaka po nekoliko različitih značenja koja se međusobno ne mogu uskladiti. Kada je reč o pojmu demokratija, ne samo da ne postoji opšteprihvaćena definicija, već se pokušaji da se ona uspostavi odbacuju sa svih strana. Gotovo univerzalno se oseća da, kada neku zemlju nazovemo demokratskom, mi je hvalimo: stoga oni koji brane neki režim tvrde da je on demokratski i strahuju da bi morali prestati da koriste tu reč ako bi je vezali za samo jedno značenje.

Reči ovog tipa često se koriste na svesno nepošten način. To jest, osoba koja ih koristi ima svoju ličnu definiciju, ali dopušta slušaocu da misli kako znači nešto sasvim drugo. Izjave poput „Maršal Peten je bio pravi patriota“, „Sovjetska štampa je najslobodnija na svetu“, „Katolička crkva je protiv progonstva“, gotovo uvek su date s namerom da obmanu. Druge reči koje se koriste sa promenljivim značenjima, u većini slučajeva više-manje nepošteno su: class (klasa), totalitarian (totalitarno), science (nauka), progressive (progresivno), reactionary (reakcionarno), bourgeois (buržoasko), equality (jednakost).

Sada, kada sam napravio ovaj katalog obmana i pervertovanja, dozvolite mi da navedem primer još jedne vrste pisanja do kojeg oni vode. Ovog puta, priroda primera zahteva da bude izmišljen. Prevešću pasus dobrog engleskog na savremeni engleski najgore vrste. Evo poznatog stiha iz Knjige Propovednika:

I returned and saw under the sun, that the race is not to the swift, nor the battle to the strong, neither yet bread to the wise, nor yet riches to men of understanding, nor yet favour to men of skill; but time and chance happeneth to them all.

(Opet vidjeh pod suncem da nije do brzijeh trka, ni rat do hrabrijeh, ni hljeb do mudrijeh, ni bogatstvo do razumnijeh, ni dobra volja do vještijeh, nego da sve stoji do vremena i zgode. (iz prevoda Đure Daničića, prim. prev.))

Evo ga u savremenom engleskom:

Objective considerations of contemporary phenomena compel the conclusion that success or failure in competitive activities exhibits no tendency to be commensurate with innate capacity, but that a considerable element of the unpredictable must invariably be taken into account.

(Objektivna razmatranja savremenih fenomena primoravaju na zaključak da uspeh ili neuspeh u konkurentskim aktivnostima ne pokazuje sklonost da bude srazmeran urođenim sposobnostima, već da se značajan element nepredvidivosti mora neizostavno uzeti u obzir.)

Ovo je parodija, ali ne naročito gruba. Na primer, u pasusu 3 iznad nalazi se nekoliko delova ove iste vrste engleskog jezika. Videće se da nisam napravio potpun prevod. Početak i kraj rečenice prate izvorno značenje prilično verno, ali u sredini se konkretni primeri — trka, bitka, hleb — rastvaraju u nejasne fraze poput „uspeh ili neuspeh u konkurentskim aktivnostima“. To je moralo biti tako, jer nijedan savremeni pisac vrste o kojoj govorim — niko sposoban da koristi fraze poput „objektivna razmatranja savremenih fenomena“ — nikada ne bi izložio svoje misli na tako precizan i detaljan način. Cela tendencija savremene proze ide ka apstraktnom i udaljava se od konkretnog.

Sada analizirajmo ove dve rečenice malo detaljnije. Prva sadrži 49 reči, ali samo 60 slogova, a sve reči su iz svakodnevnog života. Druga sadrži 38 reči i 90 slogova: osamnaest tih reči potiče iz latinskog, a jedna iz grčkog jezika. Prva rečenica sadrži šest živopisnih slika i samo jednu frazu (‘time and chance’) koja bi se mogla nazvati nejasnom. Druga ne sadrži nijednu svežu, upečatljivu frazu, a uprkos svojih 90 slogova daje samo skraćenu verziju značenja sadržanog u prvoj. Pa ipak, bez sumnje je da druga vrsta rečenice dobija sve više prostora u savremenom engleskom jeziku.

Ne želim da preterujem. Ovakvo pisanje još uvek nije univerzalno, i jednostavni izrazi će se tu i tamo pojaviti čak i na stranici ispisanoj najlošijim jezikom. Ipak, ako bi neko zamolio vas ili mene da napišemo nekoliko rečenica o neizvesnosti ljudskih sudbina, verovatno bismo se mnogo više približili mojoj izmišljenoj rečenici nego onoj iz Knjige Propovednika.

Kao što sam pokušao da pokažem, najgori savremeni stil pisanja ne podrazumeva biranje reči zbog njihovog značenja niti stvaranje slika kako bi to značenje bilo jasnije. Umesto toga, ono se svodi na slepljivanje dugih nizova reči koje je već neko drugi tako složio što kao rezultat daje čistu podvalu. Privlačnost ovakvog stila pisanja leži u njegovoj jednostavnosti. Lakše je – čak i brže, kada to postane navika – reći: „Po mom mišljenju, nije neosnovana pretpostavka da…“ nego jednostavno reći: „Mislim.“ Ako koristite gotove fraze, ne samo da ne morate da tražite prave reči, već se ne morate ni truditi oko ritma svojih rečenica, jer su ove fraze obično tako složene da manje ili više već imaju neku zvučnost. Kada pišete na brzinu – recimo, diktirate stenografu ili držite javni govor – prirodno je da skliznete u pretenciozan, latinizovan stil. Izrazi poput consideration which we should do well to bear in mind (razmatranje koje treba uzeti u obzir) ili conclusion to which all of us would readily assent (zaključak s kojim bismo se svi lako saglasili) spasiće mnoge rečenice. Koristeći okoštale metafore, poređenja i idiome, štedite mnogo mentalnog napora, ali po cenu da vaše značenje ostane nejasno, ne samo čitaocu već i vama samima. Ovo je značaj mešanih metafora. Jedini cilj metafore je da prizove vizuelnu sliku. Kada se te slike sudare – kao u frazama The Fascist octopus has sung its swan song (fašistička hobotnica je otpevala svoju labudovu pesmu) ili the jackboot is thrown into the melting pot (čizma je bačena u kotao) – možete biti sigurni da pisac ne vidi mentalnu sliku objekata koje imenuje; drugim rečima, on zapravo ne razmišlja.

Pogledajte ponovo primere koje sam naveo na početku ovog eseja. Profesor Laski koristi pet negacija u pedeset tri reči. Jedna od njih je suvišna i čini ceo pasus besmislenim, uz dodatnu grešku – zamena alien sa akin – što dodatno doprinosi besmislenosti, i nekoliko trapavih delova koji su se mogli izbeći, a koji pojačavaju opštu nejasnoću. Profesor Hogben se olako igra s gomilom koja prescribes (nalaže), i dok mu smeta svakodnevni izraz „podnositi“, ne želi da proveri u rečniku šta znači „nečuven“. Treći primer, ako ga posmatramo bez previše razumevanja, jednostavno je besmislen: verovatno bi se njegovo nameravano značenje moglo dokučiti čitanjem celog članka u kojem se pojavljuje. U četvrtom primeru, pisac otprilike zna šta želi da kaže, ali ga nagomilavanje okoštalih fraza guši kao listići čaja koji zapuše odvod. U petom primeru, reči i značenje gotovo da su se razišli. Ljudi koji pišu na ovaj način obično imaju neku opštu emotivnu nameru – ne vole nešto i žele da izraze solidarnost s nečim drugim – ali ih ne zanimaju detalji onoga što govore.

Savesni pisac će u svakoj rečenici koju napiše postaviti sebi najmanje četiri pitanja: Šta pokušavam da kažem? Koje reči će to izraziti? Koja slika ili idiom će to učiniti jasnijim? Da li je ova slika dovoljno snažna da stvori efekat? Verovatno će postaviti i još dva: Da li bih ovo mogao reći kraće? Da li sam rekao nešto što je nepotrebno ružno? Ali nije obavezno da se toliko trudite. Možete to izbeći tako što ćete jednostavno otvoriti um i pustiti da vam gotove fraze nahrle. One će konstruisati vaše rečenice umesto vas – čak donekle i misliti vaše misli umesto vas – i, po potrebi, imaće važnu ulogu u delimičnom skrivanju značenja čak i od vas samih. Ovde postaje jasna posebna veza između politike i propadanja jezika.

U naše vreme, generalno je tačno da su politički spisi loše napisani. Tamo gde to nije slučaj, obično se otkriva da je pisac neka vrsta pobunjenika koji izražava svoje privatne stavove, a ne prati „partijsku liniju“. Ortodoksnost, ma koje boje, kao da zahteva beživotan, podražajni stil. Politički jezici u pamfletima, uvodnicima, manifestima, belim knjigama i govorima podsekretara, naravno, variraju od stranke do stranke, ali su svi slični po tome što u njima gotovo nikad ne nalazite svež, živ, originalan izraz. Kada posmatrate nekog umornog činovnika na govornici kako mehanički ponavlja poznate fraze – bestial (zverski), atrocities (zverstva), iron heel (gvozdena peta), bloodstained tyranny (krvava tiranija), free peoples of the world (slobodni narodi sveta), stand shoulder to shoulder (stojimo rame uz rame) – često imate čudan osećaj da ne gledate živog čoveka, već neku vrstu lutke: osećaj koji postaje još jači kada svetlo padne na naočare govornika i pretvori ih u prazne diskove iza kojih kao da nema očiju. Ovo nije sasvim plod mašte. Govornik koji koristi takvu frazeologiju donekle se pretvorio u mašinu. Odgovarajući zvuci izlaze iz njegovog grkljana, ali njegov mozak nije uključen, kao što bi bio da sam bira reči. Ako je govor koji drži onaj koji često ponavlja, možda je gotovo nesvestan onoga što govori, kao što je slučaj kada se izgovaraju molitve u crkvi. Ovo sniženo stanje svesti, iako nije neophodno, svakako pogoduje političkom konformizmu.

U naše vreme, politički govori i tekstovi u velikoj meri predstavljaju odbranu neodbranjivog. Stvari poput nastavka britanske vladavine u Indiji, ruskih čistki i deportacija, bacanja atomskih bombi na Japan, zaista se mogu braniti, ali samo argumentima koji su previše brutalni da bi ih većina ljudi prihvatila i koji se ne uklapaju u deklarisane ciljeve političkih partija. Tako politički jezik uglavnom mora da se sastoji od eufemizama, logičkih zamki i pukih maglovitih nejasnoća. Nebranjena sela se bombarduju iz vazduha, stanovništvo se protera u unutrašnjost, stoka se pokosi mitraljezima, a kolibe se spale zapaljivim mecima – to se naziva „pacifikacija“. Milioni seljaka se lišavaju svojih imanja i teraju da pešače putevima sa onim što mogu da ponesu – to se naziva „preseljenje stanovništva“ ili „prepravljanje granica“. Ljudi se godinama drže u zatvoru bez suđenja, streljaju se u potiljak ili šalju da umru od skorbuta u arktičkim logorima za seču drva – to se naziva „eliminacija nepouzdanih elemenata“. Takva frazeologija je potrebna kada želite da imenujete stvari, a da ne izazovete mentalne slike onoga što imenujete.

Razmislite, na primer, o nekom uglednom engleskom profesoru koji brani ruski totalitarizam. Ne može otvoreno reći: „Verujem u ubijanje svojih protivnika ako to donosi dobre rezultate.“ Verovatno će reći nešto poput ovoga:

While freely conceding that the Soviet regime exhibits certain features which the humanitarian may be inclined to deplore, we must, I think, agree that a certain curtailment of the right to political opposition is an unavoidable concomitant of transitional periods, and that the rigors which the Russian people have been called upon to undergo have been amply justified in the sphere of concrete achievement.’

(Iako slobodno priznajem da sovjetski režim pokazuje određene karakteristike koje humanista može smatrati vrednim žaljenja, moramo, mislim, priznati da je izvesno ograničenje prava na političku opoziciju neizbežan pratilac prelaznih perioda i da su surovosti kroz koje se od ruskog naroda zahtevalo da prođe u potpunosti opravdane u oblasti konkretnih postignuća.)

Sam naduvan stil predstavlja svojevrsni eufemizam. Mnoštvo latinskih reči prekriva činjenice poput mekog snega, zamagljujući obrise i skrivajući sve detalje. Veliki neprijatelj jasnog jezika je neiskrenost. Kada postoji jaz između nečijih stvarnih i deklarisanih ciljeva, gotovo instinktivno se pribegava dugim rečima i izlizanim idiomima, kao što sipe ispuštaju mastilo. U našem dobu ne postoji nešto što bismo mogli nazvati keeping out of politics (držanjem podalje od politike). Sva pitanja su politička pitanja, a sama politika je masa laži, izbegavanja, gluposti, mržnje i šizofrenije. Kada je opšta atmosfera loša, jezik mora patiti. Pretpostavljam – iako nemam dovoljno podataka da to proverim – da su se nemački, ruski i italijanski jezik iskvarili u poslednjih deset ili petnaest godina, kao rezultat diktature.

Ali ako misao kvari jezik, i jezik može pokvariti misao. Loša upotreba može se širiti putem tradicije i imitacije čak i među ljudima koji bi trebalo da znaju bolje. Oskvrnjeni jezik o kojem govorim na neki način je vrlo praktičan. Fraze poput not unjustifiable assumption (nije neosnovana pretpostavka), leaves much to be desired (daleko od dobrog), would serve no good purpose (ne bi služilo nikakvoj svrsi), a consideration which we should do well to bear in mind (razmatranje koje treba imati na umu) predstavljaju stalno iskušenje, poput kutije aspirina koji vam je uvek nadohvat ruke. Pročitajte ovaj esej od početka i sigurno ćete pronaći da sam i ja iznova i iznova činio iste greške protiv kojih se bunim. Jutros sam poštom dobio pamflet o stanju u Nemačkoj. Autor mi kaže da se „osetio primoranim“ da ga napiše. Nasumično ga otvorim i gotovo prva rečenica glasi: ‘[The Allies] have an opportunity not only of achieving a radical transformation of Germany’s social and political structure in such a way as to avoid a nationalistic reaction in Germany itself, but at the same time of laying the foundations of a co-operative and unified Europe.’ ([Saveznici] imaju priliku ne samo da postignu radikalnu transformaciju društvene i političke strukture Nemačke na način koji će izbeći nacionalističku reakciju u samoj Nemačkoj, već i da istovremeno polože temelje za kooperativnu i ujedinjenu Evropu.)

Vidite, „osetio se primoranim“ da piše – pretpostavlja se da ima nešto novo da kaže – a ipak se njegove reči, poput konja za konjicu koji odgovaraju na trubu, automatski grupišu u poznati turobni obrazac. Ova invazija na nečiji um od strane gotovih fraza (položiti temelje, postići radikalnu transformaciju) može se sprečiti samo ako se neprestano budemo čuvali od njih, jer svaka takva fraza anestezira deo vašeg mozga.

Ranije sam rekao da je propadanje našeg jezika verovatno izlečivo. Oni koji to poriču tvrdili bi, ukoliko bi uopšte iznosili neki argument, da je jezik samo odraz postojećih društvenih uslova i da ne možemo uticati na njegov razvoj nikakvim direktnim petljanjem s rečima i konstrukcijama. Kada je reč o opštem tonu ili duhu jezika, ovo može biti tačno, ali nije tačno u svakom aspektu. Nedotupavne reči i izrazi često su nestajali ne kroz neki evolutivni proces, već zahvaljujući svesnom delovanju manjine. Dva nedavna primera su explore every avenue (istražiti sve mogućnosti) i leave no stone unturned (ne ostaviti nijedan kamen neprevrnut), koji su nestali pod uticajem nekolicine novinara koji su ih ismevali. Postoji duga lista izlizanih metafora koje bi na sličan način mogle nestati ako bi dovoljno ljudi pokazalo interesovanje za taj zadatak; i takođe bi trebalo biti moguće ismevati konstrukciju not un- (nije ne-) iz upotrebe, smanjiti količinu latinskog i grčkog u prosečnoj rečenici, izbaciti strane fraze i zalutale naučne reči, i generalno učiniti pretencioznost nepopularnom. Ali sve su to sitni problemi. Odbrana jezika podrazumeva mnogo više od toga, i možda je najbolje početi s onim što ona ne podrazumeva.

Za početak, ovo nema nikakve veze s arhaizmima, spašavanjem zastarelih reči i izraza ili postavljanjem standarda engleskog jezika od kojeg se nikada ne sme odstupiti. Naprotiv, cilj je upravo odbacivanje svake reči ili izraza koji su izgubili svoju upotrebljivost. Nema veze ni s pravilnom gramatikom i sintaksom, koje nisu važne sve dok je značenje jasno, niti s izbegavanjem amerikanizama, niti s posedovanjem onoga što se naziva „dobar prozni stil“. S druge strane, ovo se ne odnosi ni na lažnu jednostavnost i pokušaje da pisani jezik zvuči kao govor. Takođe, ne podrazumeva uvek preferiranje saksonskih reči u odnosu na latinske, iako podrazumeva korišćenje najmanjeg i najkraćeg broja reči koji će preneti značenje. Ono što je pre svega potrebno jeste da značenje bira reč, a ne obrnuto. U prozi, najgore što možete uraditi s rečima jeste da im se prepustite. Kada razmišljate o nekom konkretnom objektu, mislite bez reči, a zatim, ako želite da opišete ono što ste zamislili, verovatno tražite tačne reči koje mu najbolje odgovaraju. Kada razmišljate o nečemu apstraktnom, skloni ste od početka da koristite reči, a ako ne uložite svestan napor da to sprečite, postojeći dijalekat će vas preplaviti, zamagljujući ili čak menjajući vaše značenje. Verovatno je bolje što duže odlagati upotrebu reči i pojasniti značenje svojih reči pomoću slika i senzacija. Nakon toga možete birati – ne samo prihvatiti – izraze koji najbolje prenose značenje, a zatim proceniti kakav će utisak vaše reči ostaviti na drugu osobu. Taj poslednji mentalni napor uklanja sve izlizane ili izmešane slike, sve unapred pripremljene fraze, nepotrebna ponavljanja, besmislice i nejasnoće. Ali često možete sumnjati u efekat neke reči ili izraza, i tada su vam potrebna pravila na koja se možete osloniti kada instinkt zakaže. Mislim da sledeća pravila pokrivaju većinu situacija:

Nikada ne koristite metaforu, poređenje ili neki drugi stilski izraz koji ste već navikli da viđate u štampi. Nikada ne koristite dugačku reč tamo gde je dovoljna kratka.
Ako je moguće izbaciti reč, uvek je izbacite.
Nikada ne koristite pasiv tamo gde možete koristiti aktiv.
Nikada ne koristite strani izraz, naučnu reč ili žargon ako možete pronaći svakodnevni ekvivalent.
Radije prekršite bilo koje od ovih pravila, nego da kažete nešto očito varvarsko.

Ova pravila zvuče jednostavno, i zaista su takva, ali zahtevaju duboku promenu stava kod svakoga ko se navikao na stil pisanja koji je sada u modi. Čak i ako ih se pridržavate, možete pisati loše, ali nećete pisati one stvari koje sam citirao u pet primera na početku ovog članka.

Ovde nisam razmatrao književnu upotrebu jezika, već isključivo jezik kao sredstvo izražavanja, a ne skrivanja ili sprečavanja misli. Stjuart Čejs i drugi bezmalo tvrde da su sve apstraktne reči besmislene i koriste to kao izgovor za zagovaranje svojevrsnog političkog kvijetizma. Ako ne znate šta je fašizam, kako se možete boriti protiv fašizma? Ne morate prihvatiti takve apsurde, ali morate priznati da je sadašnji politički haos povezan s propadanjem jezika i da se napredak najverovatnije može napraviti ako se počne od verbalnog. Ako pojednostavite svoj engleski, oslobađate se najgorih gluposti ortodoksije. Nećete govoriti ni u jednom od potrebnih dijalekata, i kada kažete neku glupost, njena glupost će biti očigledna čak i vama. Politički jezik – a ovo važi za sve političke stranke, od konzervativaca do anarhista – osmišljen je tako da laži zvuče kao istina, da ubistvo deluje čestito i da daje privid tvrdoće čistom vazduhu. Ne može se sve to promeniti odjednom, ali barem možete promeniti svoje navike, a s vremena na vreme možete čak, ako ih dovoljno glasno ismevate, poslati neku izlizanu i beskorisnu frazu – neku „čizmu“, „Ahilovu petu“, „rasadnik“, „kotao“, „lakmus test “, „pravi pakao“ ili neki drugi verbalni otpad – u kantu za smeće gde joj je mesto.

1946.

Prevod: Danilo Lučić

(via glif.rs)