Bio sam ukočen hladan, bio sam most, razapet nad –  provalijom. S jedne strane sam se ukopao vrhovima peta,  sa druge strane šakama, zube sam čvrsto zario u ilovaču  sto se mrvila. Skutovi kaputa lepršali su mi oko bokova.  U dubini je hučao ledeni potok pun pastrmki. Nijedan  turist nije zabasavao do ove besputne visije, most još nije  bio ucrtan u karte.

Tako sam ležao i čekao; morao sam da čekam. Dok  se ne sruši, nijedan podignuti most ne može prestati da  bude most. 

Jednom, spuštalo se veče – ne znam da li je to bilo  prvo ili hiljadito – moje misli su se kretale neprestano  u zbrci i neprestano u krug. Pred veče, u leto, potok je  tamnije žuborio, kad začuh nečije muške korake! Ka me-  ni, ka meni. – Opruži se, moste, dobro se opri, gredo bez  priručja, održi onoga ko ti je poveren. Neprimetno urav-  notežavaj nepouzdanost njegovog koraka, ali ako posr-  ne, otkrij svoje lice i poput planinskog boga zavitlaj ga  na obalu. 

Došao je, gvoždem okovanim šiljkom štapa pokucao  je po meni, onda mi je njime zadigao skutove kaputa i  složio ih preko mene. Zario je šiljak u plast moje kose i  dugo ga onde zadržao, verovatno divlje streljajući očima  na sve strane. Upravo sam ga sanjarski pratio preko brda  i dolina. 

Ali tada mi je obema nogama skočio posred tela  Stresoh se od neobuzdana bola, ništa ne shvatajući. Ko  je to bio? Dete? San? Drumski razbojnik? Samoubica? Iskušač? Uništitelj? I ja se obrtoh da ga vidim. Most se obrće! Još se nisam do kraja obrnuo kad se počeh rušiti,  stropoštah se i začas se raspadoh i i nabodoh na šiljato kamenje koje meje dotle uvek tako mimo netremice gledalo iz bučne vode. 

Preveo Branimir Živojinović

Izvor: Celokupne pripovetke, Nova knjiga, Podgorica, 2009.