Grebe me grlo.
Nulta tačka stresa, kažu psiholozi. Šta god to značilo.
Ode Bill Withers, ode pošten narod koji je gradio savremeni svet. Astral zuji ko stari bojler Lukine babe u Mostaru. U snovima duvaju vreli vetrovi, otvaraju se smrdljive škrinje podsvesti, nema maske koja će nas od toga sačuvati.
Nisam strašljive prirode, što ne znači da ne osećam strah. Ova luda obustava svega, tako je perfidno otključala stare traume, veličanstvena sila univerzalnog kalauza! Danima me prevrću preživljene muke, duša mi nabubrela, svaka ofrlje zaheftana rupa je zinula. “Aman čoveče”, obraća mi se moj sedmogodišnji sin sa autizmom. Ne sviđa mu se što se dernjam da mora da završi ručak.
Ne mogu da kažem da nam izolacija teško pada, mi smo vežbali godinama.
On nema pojma šta se događa. Za mene je sasvim prirodno da živim u dva sveta u isti mah, tako da i ova rodeo amplituda na kraju dana istka neki smisao – ustaneš sa pristojnim elanom, počneš dan sa vrlim planom, naviješ svog malog vojnika do pucanja federa, kad iz nebuha zatutnji grandiozna panika te brzo ustukneš dupetom uza zid, da te ne odnese šmrk govana, bujica besmisla. https://5be63fe7-b237-4e2d-8310-41242b5de59e.usrfiles.com/html/db9376e69cfa487ea0fa0b912ae51a4f_v1.html
Negde duboko, u dekadentnim ćoškovima psihe, zapravo me raduje ova opšta lekcija iz budizma.
Mi nismo žrtve, stisnućemo se, ipak je ovo gospodska kriza, još uvek ne spavamo u šumi s puškom pod glavom. Umrli su žrtve, istinske žrtve ljudske gluposti, pohlepe i oholosti. I to onih koji se iživljavaju nad celim svetom bez zadrške. Poserem im se na glavu svima, i odurnoj kineskoj komunističkoj partiji, i krvožednoj mafiji s kojom šuruje, i smrdljivom Pentagonu i američkim tobože tajnim naučnim laboratorijama, i ubogoj tehnokratiji Evropske Unije, i svakom industrijalcu koji je napravio bogatstvo na prirodnim resursima, i svim bestidnim izrabljivačima, korumpiranim političarima, odurnim establišemtima, lažnim ekspertima, primitivnim ekstremistima, zlostavljačima, gde ste sad da spašavate svet “moćnici”? Ubice. Nitkovi. Ljudska bedo.
Na morskoj tromeđi između Korčule, Hvara i Visa pojavio se kit od 20 metara. Mirno plovi kroz kristalnu tišinu Jadranskog mora. Blažena naša planeta konačno diše!
Ja jedva da mogu da udahnem do kraja. Poklapaju me zidovi, a ja im se kroz opnu suza smejem. Zar mislite da ovo sveopšte sranje može da slomi jednu balkansku ženu? Ma dajte molim vas, saberite se.
Smrt fašizmu, sloboda narodu (i svim životinjama, uključujući i šišmiše).
