U Mostaru živi oko 400 Roma. Od najranijeg uzrasta, isključeni su usled nedostatka podrške vlade i obrazovnog sistem, te se suočavaju sa diskriminacijom i predrasudama. Dvostruka muka za ove građane koji se svakodnevno bore za inkluziju.

„Živela sam u kombiju sa devetoro dece. Ujutru sam ih kupala, oblačila i vodila na benzinsku pumpu, gde se inače kupaju vozači kamiona, a onda sam ih vodila u školu. Tamo su govorili da deca moraju da budu lepo obučena i čista, jer inače ih ne prihvataju. Sve sam uradila da bi išli u školu i da ne bi doživeli isto što i ja“. Đina Halilović se udala sa trinaest godina i većinu života prosila je na ulici. Danas, sa suprugom i decom živi u zapadnom delu Mostara, na jugu Bosne i Hercegovine. Grad im je, u januaru dodelio malu kuću, u saradnji sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju. Takva inicijativa je retkost u državi. Kuća ima kuhinju, dnevni boravak, spavaću sobu, kupatilo i dvorište. Po plafonu se širi vlaga. Tu „preživljava“ njih jedanaestoro.

Izveštaj nevladine organizacije Mreža podrške romskoj deci ranog uzrasta (REYN) pokazuje da okvirno 80.000 Roma živi na teritoriji Bosne i Hercegovine, što ih čini najbrojnijom nacionalnom manjinom u zemlji. Prema rečima Ćazima Lulića, nekadašnjeg predstavnika Udruženja Roma, u Mostaru, sjedištu hercegovačke regije, živi ih oko 400. „Romska zajednica je najizloženija nejednakostima kad se radi o dobijanju ličnih dokumenata, pristupu zdravstvenoj nezi i obrazovanju, socijalnoj zaštiti, kao i o pronalasku kuće i posla“, potvrđuje Rebeka Kotlo, predsednica Centra za ljudska prava u Mostaru i profesorka prava na Univerzitetu Džemal Bijedić, jednom od dva univerziteta u tom gradu. Od 2003. godine, zakon zabranjuje diskriminaciju u obrazovanju.

„Škola ne sme da vrši diskriminaciju pri pristupu obrazovanju dece ili pri njihovom učešću u obrazovnom procesu, na osnovu rase, boje, pola, jezika, religije, političkog ili drugog nazora, nacionalnog ili socijalnog porekla, na osnovu toga što su deca sa posebnim potrebama ili bilo kojem drugom osnovu“.
Član 35. Okvirnog zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju u Bosni i Hercegovini

Prema međunarodnoj nevladinoj organizaciji Human Rights Watch, „svega jedna trećina Roma na nivou države redovno ide u osnovnu školu“. „Kada posmatramo zakon, prema njima nema diskriminacije. Zakon svima omogućava da imaju jednaka prava, ali u praksi je skroz drugačije“, bez okolišanja objašnjava Nedžad Jusić iz svoje kancelarije u Tuzli, 200km severno od Mostara, u okviru organizacije Euro Rom koju je osnovao 2009. godine.

Siromaštvo, glad i isključenost, vidljivi su u više romskih naselja u Mostaru. Nisu pošteđena ni deca, nedovoljno uključena u školski sistem. Ovo naselje je odvojeno, na periferiji Mostara, blizu Univerziteta Džemal Bijedić, a u njemu ima desetak kućica. Brajam* i njegova žena godinama žive u jednoj od njih. Imaju ćerku od pet godina i dva sina od tri i četiri godine. Napolju, ispred užeg preuređenog ulaza, nalaze se komadići stakla i konzervi od hrane. Gume. Odvojena vratašca prekrivena rđom. Tu su i beli kontejneri, cigle, kestenje, ostaci poslednjih zaliha. Na kraju imanja,desetine delova gvožđa koji čekaju da budu obnovljeni.

Aprilskog jutra, četrdesetogodišnjak poreklom iz Sarajeva, sa rukavicama na rukama i tragovima zemlje na crnoj trenerci, vraća se kući belim kombijem. Brajam* obilazi ulice, smetlišta i otpad u okolini grada u potrazi za materijalom koji će obraditi. Vikendom ga prodaje na pijaci kod Vrapčića. Aktivnost koja mu donosi između 300 i 500 evra mesečno, u poređenju sa prosečnom platom od 600 evra.

Osnovna škola u Bosni i Hercegovina besplatna je i obavezna je od šeste godine, no „tu su i knjige, prevoz, školski pribor, a mi za to nemamo dovoljno novca“, sa žaljenjem zaključuje otac dece, koji ne zna da li će se ona jednog dana možda ipak naći u školskim klupama.

Nedžad Jušić, i sam Rom, odlučan je po tom pitanju: „Obrazovanje nije besplatno. Roditelji moraju da kupe odeću deci, cipele. Naše kuće su daleko od škola. Karte za prevoz su skupe, jedna mesečna karta košta stotinak maraka [odnosno pedeset evra]“.

Obeleženi od najranijeg uzrasta

Nedaleko od romskih kuća, u Pedagoškom institutu u Mostaru, Nada* iskazuje nezadovoljstvo: „Bosna i Hercegovina ih ne podržava. Romski se ne predaje u školama, društvo nije upoznato sa romskom kulturom“. Ipak, član 8. Okvirne konvencije o zaštiti prava nacionalnih manjina je jasan: „Jezik i kultura svake značajnije manjine u Bosni i Hercegovini poštovaće se i uklapati u školu u najvećoj meri u kojoj je to izvodljivo“. Ova Mostarka predaje u osnovnoj školi u Stolcu, gradu na oko četrdeset kilometara južno od Mostara. U njenom odeljenju, dva učenika su romske nacionalnosti. Smatra da „nemar društva i vlade BiH doprinosi isključenosti Roma, a ona počinje od najranijeg uzrasta

Nada* smatra da je neophodno poštovati romsku kulturu. „Osmog aprila smo na času obeležili Međunarodni dan Roma. Deca su pitala ko su to Romi. Bitno je veoma rano razviti njihovu svest. Treba da pazimo da Romi ne budu asimilovani već integrisani kako bi sačuvali svoj identitet“, objašnjava s kutka malog stepenika broja 116, sa šoljicom kafe u jednoj ruci, a s cigaretom u drugoj.

„Moju decu su etiketirali raznim dijagnozama da bi ih poslali u specijalnu školu“, objašnjava izvlačeći gomilu dokumenata iz komode u dnevnoj sobi. „Gabrijela, najstarija, neće moći da polaže vožnju i neće moći raditi apsolutno ništa, jer će joj trebati lekarsko uverenje da dokaže da je sposobna, iako je, na primer, naučila francuski za samo nekoliko meseci“.

Porodica je provela 11 meseci u Francuskoj. Njihov zahtev za azil je odbijen i prošle godine su se vratili u Mostar. Majka je blago pogledala najmlađeg u porodici, koji ima 3 godine. Njen glas drhti:„Centar ih je svrstao među bolesnu decu, iako nisu. Eto, šta radi država. Lakše im je da manipulišu romskom decom“.

Diskriminacija i nejednakosti usmjerene prema ovoj zajednici uznemirile su Evropsku komisiju. Bosna i Hercegovina kandidat je za ulazak u Evropsku uniju od 2016. godine, a pregovori o pristupanju započeti su 21. marta prošle godine. To je prvi veliki korak na području Balkana. Međutim, napredak je nedovoljan i EU i dalje zahteva primenu 14 reformi. Među njima je i 13. ključni prioritet:

„Poboljšati zaštitu i inkluziju ranjivih grupa, posebno osoba sa invaliditetom, dece, LGBT populacije, pripadnika romske zajednice, pritvorenika, migranata i tražioca azila, kao i interno raseljenih lica i izbeglica sa ciljem zatvaranja Dodatka VII Dejtonskog mirovnog sporazuma“.
Izveštaj o postignutom napretku u Bosni i Hercegovini – mart 2024.

U svom poslednjem izveštaju iz novembra 2023. godine o napretku procesa pridruživanja Bosne i Hercegovine EU, Evropska komisija navodi „nedovoljnu zaštitu manjina, posebno Roma“. Ona naglašava „potrebu za nastavkom mera pristupa uslugama i podizanja svesti o njihovim pravima“ širom Balkana. U tu svrhu, bosanskohercegovačka vlada je upostavila lokalni akcioni plan za period 2022.-2025. Neke od tih mera se fokusiraju na obrazovanje – studentske stipendije, podršku mentora i tutora, itd.

Međutim, u praksi je napredak jedva primetan. Prema rečima Nedžada Jusića, „centralna vlast sistematski diskriminiše Rome, jednu od 17 nacionalnih manjina u Bosni i Hercegovini koje su zvanično priznate i zaštićene zakonom protiv diskriminacije. Trebalo bi da imamo predstavnika koji će se boriti za jednakost i prava svih nacionalnih manjina“. Pedesetogodišnjak je stisnuo zube: „Većina građana u Bosni i Hercegovini i dalje smatra da su Romi građani drugog reda i da ne bi trebali da uživaju ista prava“. Ipak, ovaj aktivista, dobitnik EU nagrade za integraciju Roma u zapadnom Balkanu i u Turskoj 2023. godine, zvaničan je: „Svi Romi žele da se integrišu… Većina građana i institucija nas u tome sprečavaju samo zato što smo Romi“.

„Država nas napušta. Ne smatra da su zajednici potrebne mere podrške. Za nju nismo kao ostatak stanovništva“.
Sanel Korugić, Rom i student druge godine istorije na Univerzitetu Džemal Bijedić u Mostaru

Sanel Korugić je druga godina studija Istorije na Univerzitetu Džemal Bijedić u Mostaru i deli isto mišljenje: „Država nas napušta. Ona ne smatra da su zajednici potrebne mere podrške. Za nju, mi nismo važni kao ostatak populacije“. Sanel je jedan od dvojice Roma na svom univerzitetu. On je prvi u svojoj porodici koji je dogurao ovako daleko – do fakultetskih klupa. „Pola rodbine nije čak ni išlo u školu“, priznaje poluglasno 22-godišnji mladić u plavoj jakni i košulji.

Već u osnovnoj školi su ga vređali drugovi iz razreda zbog boje kože, porekla, zbog mešovitog braka svojih roditelja, Hrvatice i Roma. „Moj otac je insistirao da radim umesto da učim. Stalno mi je govorio da je škola beskorisna. Tako razmišljaju mnogi Romi. Navikli smo na ovakav način života zbog tradicije, a i nedostatka podrške i stalnog isključivanja. Prosačenje, rad sa otpadom, obavljanje fizičkih poslova su uobičajeni“.

Diskriminacija se nastavlja čak i nakon završetka visokog obrazovanja. Od onih koji su stekli diplomu, većina ne uspeva da pronađe posao koji odgovara njihovom nivou obrazovanja. Uspravnih leđa u kožnoj stolici u svojoj kancelariji u Centru za ljudska prava, Rebeka Kotlo priznaje da je to situacija koja se sistematski ponavlja u Mostaru, baš kao i širom zemlje: „Većinom su u pitanju privremeni, sezonski ugovori. To su fizički poslovi“.

Predsednica Centra smatra da je neophodno sarađivati sa državom, institucijama, organizacijama svih sektora, ali i uticati na sve zajednice da promene svoje ponašanje i način razmišljanja. „Potrebno je Romima pružiti informacije o podršci i pomoći i podsticati ih da prihvate podršku i pomoć. Dakle, trebala bi da postoji prava sinergija između društva i države“, zaključuje sa iskrenim osmehom.

Sanel, s druge strane, ne namerava da odustane, on želi da postane profesor istorije u srednjoj školi: „Ako pripadaš nacionalnoj manjini, moraš se afirmisati. Možemo zadobiti poverenje u romsku zajednicu, ali za to treba vremena“

(*) Ime je izmenjeno da bi se sačuvala anonimnost osobe.

O autoricama:

Sarah Costes je završila studij novinarstva u EPJT-u Toursu. S Ivanom i Rose je prešla Mostar uzduž i poprijeko, tražeći zaboravljene i marginalizirane građane. Unatoč svim preprekama, objašnjava zašto ona i kolegice nisu odustajale.
Pročitajte Sarin ‘Making of‘.

Rose Muthoni Thumbi, poreklom iz Kenije, trenutno živi u Beogradu gde studira kineski jezik. Inkluzije Roma u Mostaru je tema koja joj je bliska. „U našem reportažu smo se fokusirale na obrazovanje kao početnu tačku za borbu protiv diskriminacije“. Pročitajte Rosin ‘Making of

Ivana Mitrović je studirala francuski u Beogradu. Njena ekipa i ona su činili složan i solidaran trio. „Ove reportaže ne bi bilo bez međusobnog poverenja u ekipi, a ni bez poverenja Roma u nas“.
Pročitajte Ivanin ‘Making of‘

Ova priča čini dio serije od deset reportaža koje je krajem aprila u Mostaru izradilo trideset studenata iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Francuske i Srbije u okviru medijske radionice koju je organiziralo udruženje Téméco uz financiranje EU-a i programa Erasmus+. AbrašRadio je partner projekta.