Hipokampus, centralni režanj čiji latinski naziv asocira na morske konjice, jeste deo mozga koji se među prvima nađe na udaru Alchajmerove bolesti. Ima oblik morskog konjica i zadužen je za stvaranje sećanja. Kada hipokampus počne da propada, čovek postaje nesposoban za sticanje novih sećanja, pa se isprva drži onih koje ima. Zatim počinje da slabi neokorteks, sloj koji prekriva mozak i gde se odvija najveći deo naših misaonih procesa. Kod mnogih životinja neokorteks je relativno gladak i prost, ali neokorteks kod čoveka je skroz rebrast, tako da zauzima popriličnu površinu unutar prostora ljudske lobanje.
Predstavite sebi mozak kao raznolik krajolik sa brojnim kanjonima, rečicama, rukavcima, zatonima, tunelima i liticama koje se uzdižu oko zakopanog morskog konjica, dok se vezivni neuroni nalaze raštrkani na sve strane, što naučnici zovu „neuronska šuma“. Bolest koja je prodrla u mozak moje majke potpuno joj je isprepletala nervne ćelije, kao kada šumom zagospodari neka puzavica koja davi drvo tako što mu se obmota oko stabla. I drugi delovi počnu da se gase, drveće lagano odumire, a brazde koje se protežu diljem mozga postaju sve veće, poput useka koji se pretvaraju u kanale. Krajolik koji čini temelj čovekovog karaktera i sposobnosti prolazi kroz suštinsku i nepovratnu metamorfozu. Na kraju dolazi do propadanja, a mozak se zapravo smanjuje.
Kažu da Alchajmer nalikuje detinjstvu koje se odvija u obrnutom smeru, s tim što se dečiji upijajući um napaja znanjem koje će se rastočiti na suprotnom kraju života, a to su stanja posve drugačija, kao rast i propast. Na svoju sam majku gledala kao na raskupusanu knjigu čije stranice ispadaju a na njima ispisane reči blede, slova sa njih cure, hartija ponovo zadobija prvobitnu čistu belinu, pri čemu knjiga iščezava unatraške, jer najpre čile sećanja koja su najsvežija, a istovremeno se ništa ne dopisuje. Reči su počele da se gube kada je govorila, ostavljajući za sobom prazan prostor.
I baš usred te krize moj mlađi brat, koji je preuzeo na sebe da sredi sve oko prodaje majčine kuće, rešio je da mora da obrsti sve plodove kajsije u njenoj bašti. Bio je to ujedno spasilački, brižan i velikodušan gest. Majka je tu kajsiju posadila trideset godina ranije i drvo je sad procvetalo i rodilo. Ne sećam se da sam ikad kušala plod sa tog drveta pre nego što se gomila kajsija našla preda mnom, mada na jednoj fotografiji delujem prilično opušteno gore u krošnji drveta sa svojih dvadesetak godina, dok stojim na golim granama sa baštenskim makazama u ruci.
Napisavši ovo otišla sam da iz kutije s starim fotografijama izvadim tu koja je slikana Polaroidom i ustanovila da sam u stvari stajala na merdevinama prislonjenim uz drvo i u ruci držala neki neraspoznatljiv predmet. A na drvetu kajsije je sa makazama za orezivanje u ruci zapravo stajao moj mlađi brat, kao što se vidi na drugoj fotografiji. Čak i nama ostalima, sećanje je sklisko, promenljivo, nepotpuno, ono je mreža u koju se neće uhvatiti svaka riba, ali će se ponekad u nju uhvatiti leptirovi koji ne postoje. Naposletku, pokušavajući da se setim fotografija sama sam se pretvorila u svoga mlađeg brata. Dvadeset godina kasnije, mora da se popeo uz merdevine kako bi dohvatio svaku kajsiju, svaki plod kojim je rodila voćka. Jedan deo kajsija dao je i drugima, ali je lavovsko parče bilo za mene.
Svaki put kada bih pogledala na gomilu voća, primetila bih da je još nekoliko kajsija krenulo da gnjili, te ih je trebalo ukloniti da ne bi ugnjile i druge. Gomila je počela da deluje kao kakav organizam, neko biće čovekove veličine koje poseduje sopstveni život, nekakav roj koji je okupirao moju spavaću sobu. Sok je počeo da se cedi iz voća, kao da je tu na patosu ležao leš koji truli, a ostale su zadržale svoju slatkoću, dozrele dok sam ja čekala da se otvori nekakva vremenska kapija da vidim šta ću s njima.
Voće na mome podu navelo me je da se ponovo latim čitanja bajki. U njima se večito pojavljuju kojekakve gomile i brda s kojima se mora nešto uraditi, soba prepuna slame od koje sirotica iz priče „Cvilidreta“ mora preko noći da isprede zlatne niti, hiljadu bisera rasutih po šumskoj mahovini koju najmlađi od sinova mora da sakupi kako bi zadobio ruku princeze, brdo peska koji se mora preneti pomoću kašičice. Sve te hrke samo se jedna podvrsta unutar šire klase nemogućih zadataka koja uključuju potrage, kao onda kada je potrebno doneti pero iz repa žar ptice što živi na kraju sveta, i zagonetki i susreta s nadmoćnim neprijateljem.
Svirepa vila imenom Magotin daje omraženoj kraljici da od paučine uprede nit na vretenu, da se uspne uz planinu s vodeničnim kamenom obešenim oko vrata, da izbušeni krčag napuni vodom. Ona mora da izvrši sve ove zadatke kako bi se zelena zmija kojom je venčana ponovo vratila u ljudsko obličje. Takvi zadaci uvek predstavljaju prepreke koje moraju prevazići da bi se postalo junakom, da bi se neko oslobodio, da bi se pronašla ljubav. Izvršenjem zadatka poništava se kletva. Začaranost u ovim pričama predstavlja stanje prerušenosti, bivanje u životinjskom telu, preuzimanje tuđe ličnosti. Raščaravanje predstavlja blagodat vraćanja vlastitom identitetu.
Ovo obilje kajsija u nepostojanom stanju činilo se ne samo kao zadatak postavljen pred mene, već kao moje pravo stečeno rođenjem, moje bajkovito nasledstvo od majke, koja mi od detinjstva nije dala gotovo ništa. To je bila poslednja berba, ta gomila voća sa porodičnog stabla, poput zagonetnih darova iz bajki: čarobna semenka, ključ za bravu koja otvara vrata iza kojih se nešto krije, bajalica za prizivanje duhova. Spremanje boca, konzerviranje, kompostiranje, zamrzavanje, konzumiranje i destilacija svakako nisu bili najteži zadaci koje je trebalo da odgonetnem, priča u čije sam značenje imala da proniknem za onih dvanaest meseci tokom kojih je skoro sve krenulo naopako.
Bajke govore o opasnostima, o tome kako se čovek nađe u opasnosti i kako se izvuče iz opasnosti, koja je izgleda neizostavna faza na putu individuacije. Sve čarolije i planine od stakla, i biseri veliki kao kuća, i princeze lepe kao divan dan, i ptice koje govore, i zmije koje nisu gmizavci služe samo da odvuku pažnju od onoga što je u samoj suštini priče, a to je borba da se preživi i izađe na kraj s neprijateljima, da se izbori za svoje mesto pod suncem, za svoju ljubav i svoga ljubljenog i za to da čovek bude svoj na svome. Teškoće uvek predstavljaju školu života, premda uspeh u učenju nije zagarantovan.
Bajke su skoro uvek priče o nemoćnima, o najmlađim sinovima, o napuštenoj deci, siročićima, o ljudima koji su se preobrazili u ptice i zveri ili su nekom drugom čarolijom izmešteni iz sopstvenog bića i života. Čak su i princeze svojevrsna roba koju očevi otuđuju, odnosno prodaju, koju maćehe zlostavljaju, na koju prinčevi polažu pravo, dok se one često ostvaruju u nekom međuprostoru i retko kad bivaju onako pasivne kao što su prikazane u crtanim filmovima. Bajke su priče za decu ne po tome što su njima namenjene već po svojoj fokusiranosti na najraniju fazu života, kada neretko imaju moć nad vama dok vi nemate moć ni nad kim.
U bajkama, međutim, moć je retko kada pravo sredstvo za preživljavanje. U stvari, oni koji su nemoćni postižu uspeh savezništvima, često u vidu dobrih dela koja su uzvraćena, kao što su košnice koje su ostavljene netaknute, ptice koje nisu ubijene ili su puštene na slobodu i nahranjene, starice kojima je ukazano dužno poštovanje. Dobrota prema niščima duhom rodiće plodom kada bude došlo do krize, tako je u bajkama a ponekad je tako i u stvarnom životu. Znam čoveka koji je iznenada izgubio čitavo bogatsvo, ostavši bez prebijene pare, suočen sa zakonskom bitkom koju je morao da vodi i pri tom da izdržava decu. Tada je otkrio da raspolaže drugačijom vrstom bogatstva koje su činile spone ljubavi i poštovanja izgrađene s drugim ljudima, bogatstva kojeg inače nikad ne bi bio svestan. Advokati su prihvatili da mu vode slučaj bez naknade, u bakalnici je mogao da pazari na veresiju, deca su dobila stipendije za školovanje, tako da je sasvim lepo mogao da živi od bogatstva koje je pre nego što je ostao bez novca bilo nevidljivo.
Hans Kristijan Anderesen iznosi svoju verziju stare nordijske priče „Divlji labudovi“. Na početku se pojavljuje maćeha, a prognana sestra može da opovrgne čini bačene na njenu jedanaestoricu braće, koji su preko dana labudovi dok noću postanu ljudi, tako što bere koprivu sa grobova u proti crkve, od koje onda napravi pređu da isplete jedanaest košulja s dugim rukavima, sve vreme ne prozborivši ni reč. Jer ako bi progovorila, njena bi braća zauvek ostala ptice. Primorana da ćuti, ona ne može da se odbrani od optužbi da se bavi vradžbinama i malo je nedostajalo da završi na lomači kao veštica.
A onda, kada su je već odvukli do lomače, dok je ona i dalje plela poslednju od košulja, spasavaju je labudovi, doletevši u poslednji čas da joj priteknu u pomoć. I u času kada se labudovi obrušavaju prema zemlji, ona im dobaci košulje ispletene od koprive pa se oni vrate u ljudsko obličje, svi izuzev najmlađeg brata na čijoj košulji fali jedan rukav, tako da on ima jednu ruku i jedno krilo, zanavek ostavši čovek-labud. Kako to da košulje ispletene u tišini od koprive uzbrane izranavljenim prstima sa grobova poseduju moć da razreše čini i oslobode ljude koje je njihova maćeha pretvorila u ptice, pitanje je na koje priča ne mora nužno pružiti odgovor. Priča samo treba da verodostojno predstavi slike izgnanstva, usamljenosti, ljubavi i preobražaja, kao i heroinu koja jedva uspe da umakne smrti, jer nije u situaciji da ispriča sopstvenu priču.
U to vreme majčino stanje delovalo je kao kletva iz bajke koju niko ne može raščiniti, ali se s njom može živeti. Nešto se, međutim, moralo uraditi s kajsijama. Iako je bilo najjednostavije pristupiti im kao običnom voću, činilo se da upućuju na neka stara zaveštanja i dužnosti i da predstavljaju alegoriju. Ali čega?