Uz zvuk zvona koji je terao laste u visine, Praznik leta stigao je u grad Omelas, čije se blistave kule uzdižu kraj mora. Užad na brodovima u luci iskrila se od barjaka. Po ulicama, između kuća crvenih krovova i ofarbanih zidova, između starih vrtova obraslih mahovinom i duž avenija s drvoredima, pokraj velikih parkova i javnih zdanja, kretale su se povorke. Neke su bile dostojanstvene: starci u dugim, krutim, ljubičastim i sivim odorama, ozbiljni majstori zanatlije, tihe, vesele žene koje su nosile bebe u naručjima i ćeretale u hodu. Po drugim ulicama muzika je tukla brže, uz titranje gongova i doboša, a ljudi su plesali, cela povorka bila je jedan veliki ples. Deca su se jurila oko kolone, a njihova prodorna cika dizala se nad muzikom i pesmom poput izukrštanog leta lasta. Sve povorke vijugale su prema severnoj strani grada, gde su na prostranoj, vodoplavnoj livadi, zvanoj Zelene poljane, momci i devojke, goli na blistavom vazduhu, stopala i članaka umazanih blatom, dugih, vitkih ruku, zagrevali nemirne konje pred trku. Konji nisu nosili nikakvu opremu osim ulara bez žvala. Grive su im bile podvezane srebrnim, zlatnim i zelenim trakama. Frktali su, propinjali se i šepurili jedni pred drugima; bili su izuzetno uzbuđeni; konj je jedina životinja koja je prihvatila naše ceremonije kao sopstvene. Daleko prema severu i zapadu uzdizale su se planine koje su napola okruživale Omelas u njegovom zalivu. Jutro je bilo toliko vedro da je sneg, koji je i dalje okrunjivao Osamnaest vrhova, plamteo belo-zlatnom vatrom preko dugačkog poteza osunčanog vazduha, pod tamnom plaveti neba. Bilo je tek toliko vetra da natera barjake koji su obeležavali trkalište da povremeno zalepršaju i zatrepere. U tišini prostranih zelenih livada mogla se čuti muzika koja je vijugala kroz ulice grada, čas jača, čas slabija, ali uvek sve bliža, vesela, blaga slast vazduha, koja bi s vremena na vreme zatitrala, a onda se prikupila i grunula u silnu, radosnu zvonjavu.
Radost! Kako pričati o radosti? Kako opisati građane Omelasa?
Nisu to bili neki prosti ljudi, razumete, iako su bili srećni. Ali mi više ne izgovaramo često reči bodrenja. Svi osmesi su zastareli. Pred takvim opisom, skloni smo da načinimo određene pretpostavke. Pred takvim opisom, prva sledeća stvar koju pokušavamo da pronađemo jeste kralj koji jaše veličanstvenog pastuva, okružen svojim plemenitim vitezovima ili možda sedi u zlatnoj nosiljki koju nose robovi snažnih mišica. Ali nije bilo nikakvog kralja. Nisu koristili mačeve ili držali robove. Nisu bili varvari. Ne znam pravila i zakone njihovog društva, ali pretpostavljam da ih je bilo izuzetno malo. Kao što su mogli da žive bez monarhije i robovlasništva, tako su mogli i bez berze, reklama, tajne policije i Bombe. Ipak, ponavljam, nije to bio neki prost svet, nije bila reč o ljupkim pastirima, plemenitim divljacima, bezličnim žiteljima utopije. Nisu bili ništa manje složeni od nas. Problem je u toj našoj lošoj navici, koju podstiču sitničavi i blazirani ljudi, da sreću smatramo za nešto prilično glupavo. Samo je bol intelektualan, samo je zlo zanimljivo. U tome se sastoji izdaja umetnika: odbijanje priznavanja banalnosti zla i strašne dosade patnje. Ako ih ne možeš zgaziti, pridruži im se. Ako nešto boli, ponovi to. Ali slaviti očajanje znači osuditi uživanje; prigrliti nasilje znači ispustiti sve ostalo. Gotovo da smo izgubili taj dar: nismo više u stanju da opišemo srećnog čoveka, niti da slavimo radost. Kako da vam pričam o ljudima Omelasa? Nisu bili naivna i srećna deca – iako su njihova deca zapravo bila srećna. Bili su zreli, inteligentni, strasni odrasli ljudi, čiji životi nisu bili nimalo bedni. O čuda! Ali volela bih da to još bolje opišem. Volela bih da mogu da vas ubedim. Omelas u mojim rečima zvuči kao grad iz bajke, nekad davno i negde daleko, bilo jednom. Možda bi najbolje bilo da ga zamislite prema sopstvenoj mašti, ako će vam ga to lakše dočarati, jer ja sigurno ne mogu da ugodim svakome. Na primer, šta je sa tehnologijom? Mislim da nema kola i helikoptera po ulicama i iznad njih; to sledi iz činjenice da su žitelji Omelasa srećni. Sreća počiva na ispravnom razlučivanju onoga što je neophodno, onoga što nije ni neophodno ni pogubno, i onoga što je pogubno. Međutim, u srednjoj kategoriji – u onome što nije ni neophodno ni pogubno, u koju spadaju udobnost, luksuz, izobilje – mogli bi vrlo lako da imaju centralno grejanje, metro, mašine za pranje veša, kao i sve vrste čudesnih naprava koje kod nas još nisu izmišljene: lebdeće izvore svetlosti, energiju bez goriva, lek za običnu prehladu. Ili bi mogli da nemaju ništa od toga: nije bitno. Kako vam drago. Ja sam sklona tome da mislim kako su ljudi iz gradića s oba kraja obale dolazili u Omelas u danima pre praznika vrlo brzim malim vozovima i tramvajima na sprat, i da je železnička stanica u Omelasu zapravo najlepše zdanje u gradu, iako prostije od veličanstvene Zelene pijace. Ali plašim se da će čak i sa vozovima nekima od vas Omelas izgledati suviše idilično. Osmesi, zvona, parade, konji, bljah. Kad je već tako, molim dodajte i orgije. Ako bi orgije mogle da pomognu, ne oklevajte. Samo molim vas preskočite hramove iz kojih će izlaziti divni goli sveštenici i sveštenice, već napola u ekstazi i spremni da se spare sa svakim muškarcem ili ženom, ljubavnikom ili strancem koji poželi da se sjedini s dubokim božanstvom krvi, iako mi je to prvo palo na pamet. Ali zaista bi bilo bolje kada u Omelasu ne bi bilo nikakvih hramova – ili makar ne hramova sa osobljem. Vera da, sveštenici ne. Prekrasne, nage osobe svakako mogu prosto šetati okolo i nuditi se poput božanskih suflea, da zadovolje glad ispošćenih i damare puti. Neka se i one pridruže povorci. Neka daire tuku nad snošajima, neka gongovi odzvanjaju u slavu žudnje i – nimalo nebitno – neka decu začetu u tim ritualima uživanja svi vole i paze. Jedna stvar za koju znam da je u Omelasu nema jeste osećanje krivice. Ali čega bi trebalo da bude? Najpre sam pomislila da tamo nema droga, ali to je čistunstvo. Za one kojima se to dopada, slaba, uporna slast druze („drooz“) može da zamiriše gradskim prolazima, druze koja umu i udovima donosi veliku lakoću i sjaj, a zatim, posle nekoliko sati pospane malaksalosti, i predivne vizije same misterije i najdubljeg smisla Univerzuma, i koja usto podstiče i uživanje u polnom odnosu do tačke koja se ne može ni zamisliti, a da pri tom ne stvara zavisnost. Za skromnije ukuse, mislim da bi moralo biti piva. Ali šta još, šta još čini grad radosti? Osećaj pobede, svakako, svetkovina hrabrosti. Ali kao što smo mogli bez sveštenstva, tako možemo proći i bez vojnika. Radost zbog uspeha u klanju nije ona prava radost; to ne dolazi u obzir, to je nešto strašno i trivijalno. Bezgranično i velikodušno zadovoljstvo, plemenito osećanje trijumfa, ali ne nad nekim spoljnim neprijateljem već u zajedništvu s onim što je u dušama svih ljudi, odasvud, najbolje i najlepše, uživanje u sjaju svetskog leta: to je ono što nadima srca ljudi iz Omelasa, a pobeda koju slave jeste ona samog života. Stvarno ne mislim da ima mnogo onih kojima je potrebno da uzimaju druzu.
Do sada je većina povorki stigla do Zelenih poljana. Divni miris jela širi se iz crvenih i plavih šatri prodavaca. Lica male dece su prijatno musava; u dobroćudnu sedu bradu nekog čoveka uplelo se par mrvica bogatog peciva. Mladići i devojke uzjahali su konje i počinju da se okupljaju za trku oko startne linije. Neka starica, niska, debela i nasmejana, dodaje cveće iz kotarice, a visoki mladići nose njene cvetove u sjajnoj kosi. Neko dete od devet ili deset godina sedi na ivici gomile, samo, i svira frulu. Ljudi se zaustavljaju da ga poslušaju, smeše se, ali mu ne govore ništa, jer ono ne prestaje da svira i ne vidi ih; njegove tamne oči potpuno su obuzete slatkom, tananom čarolijom melodije.
Ono završava i lagano spušta ruke u kojima drži drvenu frulu.
I kao da je ta mala, privatna tišina bila signal, odjednom se zaori truba iz paviljona u blizini trkališta; zapovednička, melanholična, prodorna. Konji se propinju na vitke noge, a neki njište u znak odgovora. Treznih lica, mladi jahači glade vratove konja i umiruju ih, šapuću: „Tiho, tiho, tako, lepoto moja, nado moja…“ Počinju da se ređaju duž startne linije. Gomila oko trkališta liči na polje trave i cveća na vetru. Praznik leta je počeo.
Da li sada verujete? Da li prihvatate praznik, grad, radost? Ne? Onda mi dopustite da opišem još jednu stvar.
U podrumu jednog prekrasnog javnog zdanja Omelasa, ili možda pod jednim od njegovih prostranih privatnih domova, nalazi se jedna odaja. Ima samo jedna zaključana vrata i nema prozora. Nešto svetlosti prašnjavo sipi kroz pukotine u daskama, posredno, s prozora opletenog paučinom negde na drugom kraju podruma. U jednom uglu male odaje nekoliko metli za brisanje poda, s krutim, skorenim, smrdljivim vrhovima, stoji pored zarđale kofe. Pod je sama prljavština, malo vlažna na dodir, kao što je to obično slučaj s podrumskom prljavštinom. Odaja je duga otprilike tri koraka, a široka dva: obična ostava za metle ili stara prostorija za držanje alata. U odaji sedi jedno dete. Moglo bi biti dečak ili devojčica. Izgleda kao da ima šest godina, ali u stvari ima skoro deset. Maloumno je. Možda je rođeno defektno ili je postalo imbecilno od straha, neuhranjenosti i nebrige. Čačka nos i povremeno neodređeno zapetlja po nožnim prstima ili polnim organima dok sedi pogrbljeno u uglu najdaljem od kofe i dve metle za brisanje poda. Plaši se tih motki. Smatra ih užasnim. Zatvara oči, ali zna da motke i dalje stoje tamo; a vrata su zaključana i niko neće doći. Vrata su uvek zaključana; niko tamo ne dolazi, osim što ponekad – dete nema predstavu o vremenu ili periodima – vrata strašno zaškripe i otvore se, i neka osoba ili više njih stoji tamo. Jedna od njih možda priđe i šutne dete da ga natera da ustane. Drugi nikada ne prilaze, već samo zure u njega, zgroženim, zgađenim pogledom. Činija za hranu i vrč za vodu žurno se pune, vrata zaključavaju, oči nestaju. Ljudi na vratima nikada ništa ne kažu, ali dete, koje nije oduvek živelo u prostoriji za držanje alata i još može da se priseti sunčevog svetla i majčinog glasa, ponekad progovara: „Biću dobro dete“, kaže. „Molim vas, pustite me napolje. Biću dobro dete!“ Oni nikada ne odgovaraju. Dete je ranije noću vrištalo za pomoć i mnogo plakalo, ali sada ispušta samo neku vrstu cviljenja – „eh-haa, eh-haa“ – i progovara sve ređe. Toliko je mršavo da nema listove na nogama; trbuh mu je ispupčen; preživljava od pola činije kukuruzne kaše i masti dnevno. Golo je. Butine i stražnjica su mu masa zagnojenih čireva, jer neprekidno sedi u sopstvenom izmetu.
Svi znaju da je ono tu, svi žitelji Omelasa. Neki su išli da ga vide, dok se drugi prosto zadovoljavaju time što znaju da je tu. Svi znaju da ono mora biti tu. Neki shvataju zbog čega, a neki ne, ali svima je jasno da njihova sreća, lepota njihovog grada, nežnost njihovih prijateljstava, zdravlje njihove dece, mudrost njihovih naučnika, veština njihovih zanatlija, čak i njihove obilne letine i lepo vreme njihovog podneblja u potpunosti zavise od grozne patnje tog deteta.
To se obično objašnjava deci između njihove osme i dvanaeste godine, čim se pokaže da su u stanju da shvate; većina onih koji dolaze da vide dete su mladi ljudi, iako se prilično često dešava da i neka odrasla osoba ode tamo, ili se vrati, da pogleda dete. Bez obzira koliko im je sve dobro objašnjeno, ti mladi posmatrači su uvek zgroženi i zgađeni tim prizorom. Osećaju gađenje za koje su mislili da su ga prevazišli. Osećaju ogorčenje, bes, nemoć, i pored svih objašnjenja. Voleli bi da učine nešto za dete. Ali ne mogu da učine ništa. Ako bi dete izveli na sunce iz tog groznog mesta, ako bi ga oprali, nahranili i uputili mu neku reč utehe, to bi zaista bilo nešto dobro; ali ako bi to učinili, sav napredak, lepota i draži Omelasa povukli bi se i bili uništeni. Takvi su uslovi. Zameniti svu dobrotu i blaženstvo svakog života u Omelasu za to pojedinačno, malo poboljšanje: odbaciti sreću hiljada radi sreće jednog: to bi zaista značilo dopustiti da se osećanje krivice uvuče među gradske zidine.
Uslovi su strogi i apsolutni; detetu se čak ne sme uputiti ni ljubazna reč.
Često se mladi ljudi vraćaju kući u suzama, ili u besu bez suza, pošto su videli dete i suočili se s tim strašnim paradoksom. Možda će premišljati nad tim nedeljama ili godinama. Ali kako vreme prolazi, počinju da shvataju da čak i kada bi mogli da puste dete, ono ne bi dobilo mnogo od svoje slobode: nešto neodređenog zadovoljstva zbog topline i hrane, svakako, ali malo šta drugo. Previše je poniženo i maloumno da bi spoznalo bilo kakvo pravo zadovoljstvo. Previše dugo se plašilo da bi se ikada moglo osloboditi straha. Navike su mu previše proste da bi odgovaralo na ljudsko postupanje. Zaista, posle toliko vremena sigurno bi bilo očajno bez zidova koji će ga štititi, tame za svoje oči i sopstvenog izmeta u kojem će sedeti. Njihove suze zbog gorke nepravde suše se kada počnu da uviđaju strašnu pravdu stvarnosti i da je prihvataju. Možda su upravo njihove suze i bes, iskušenja njihove velikodušnosti i njihovo prihvatanje bespomoćnosti pravi izvor sjaja njihovih života. Nema isprazne, neodgovorne sreće. Znaju da, kao i to dete, nisu slobodni. Znaju za saosećanje. Postojanje tog deteta i njihova svest o njegovom postojanju, omogućavaju plemenitost njihove arhitekture, dirljivost njihove muzike, dubinu njihove nauke. Zbog tog deteta su i toliko nežni prema drugoj deci. Znaju da kada onaj jadničak ne bi tamo slinio u mraku, ono drugo dete, svirač na fruli, ne bi moglo da svira veselu muziku, dok se prelepi mladi jahači nižu za trku u sunčevom sjaju prvog letnjeg jutra.
Da li sada verujete u njih? Da li su sada uverljiviji? Ali postoji još jedna stvar koju treba reći, a ona je sasvim neverovatna.
Ponekad se neko od devojaka i mladića koji odu da vide dete ne vraća kući da plače ili besni, u stvari, uopšte se ne vraća kući. Ponekad se i neki muškarac ili žena, mnogo stariji, ućuti na dan ili dva, a onda napušta dom. Ti ljudi izlaze na ulicu i koračaju pravo iz grada Omelasa, kroz njegovu velelepnu kapiju. Oni nastavljaju da hodaju preko obrađenih polja koja okružuju Omelas. Svako od njih ide sam, mladić ili devojka, muškarac ili žena. Noć pada; putnik mora proći ulicama naselja, između kuća žuto osvetljenih prozora, dok ne izađe u tamu polja. Svako za sebe, oni idu prema zapadu ili severu, prema planinama. Nastavljaju. Napuštaju Omelas, koračaju napred kroz tamu i ne vraćaju se više. Mesto na koje idu još je teže zamisliti, za većinu nas, od grada sreće. Uopšte nisam u stanju da ga opišem. Moguće je da ono i ne postoji. Ali oni izgleda znaju kuda idu, oni što odlaze iz Omelasa.